Nada koja ne postiđuje
Potrebne su nam veće i manje nade na životnom putovanju. Ali one su nedovoljne bez velike Nade, a to je Bog i to Bog sa ljudskim licem. On nam sve daruje, a to je ono što pripada Nadi. Sama Njegova ljubav Raspetog i Vaskrslog omogućava nam da u trezvenosti i uprkos nesavršenosti sveta odolimo svemu ne gubeći elan nade. Njegova ljubav je istovremeno garant da nam On daruje ono što slutimo u mraku. Praktični centar učenja i vežbalište nade jeste u Crkvi, u hramu – prostoru i školi nade.
Unutrašnjost bića čoveka se proširuje molitvom. Sv. Apostol Pavle svedoči o dosezanju onoga što tek dolazi (Filip. 3, 13). Srce treba proširiti i očistiti da bi ušao Bog. Sa bolom i trudom se otvaramo za blagodat. Ovim načinom se otvaramo i za drugoga. Jer, moliti se ne znači napusti istoriju i realnost. Naravno, treba da se naučimo da ne smemo da se molimo protiv drugog, već molitveno prepoznati svoju krivicu, otupelost svoje savesti i nesposobnost prepoznavanja svoga greha i zla. Zato susret sa Bogom budi moju savest, i omogućava nam da oslušnemo samo dobro. Ovde se podrazumeva lična i zajednička molitva, molitva Crkve i Svih Svetih. Pravilo vere i pravilo molitve idu zajedno.
Ora et labora – svako istinsko i stvarno delovanje čoveka i rad sa molitvom je nada na delu. Važno je znati da uprkos naših dela i zasluga otvorena Nebesa su ipak dar Božiji. Mi, zaista, možemo da otvorimo vrata za ulazak blagodati u naša srca. To su činili saradnici Božiji. Iskopati u sebi izvore stvaranja i saradništva je cilj našeg boravka na zemlji. Jer, ljudskom postojanju pripada i delovanje i stradanje. Čak i kada zlo trijumfuje treba imati hrabrosti i izdržati do kraja. Čovek treba da učini da umanji stradanje i ublaži bolove u prevazilaženju duševni patnji. U svemu ovome nam jedino može pomoći Bog, Koji je i Sam stradao. Često puta ljudi izbegavaju bol želeći samo zadovoljstvo, i zato padaju u otupelo stanje bezosećajnosti kako za sebe tako i za drugoga. Međutim, čoveka ne spasava izbegavanje i bekstvo od stradanja, već sposobnost prihvatanja stradanja uz pomoć Hrista, uz pomoć Crkve.
Kriterijum humanosti suštinski se određuje odnosom prema stradanju i prema stradalnom. Ovo važi i za pojedinca i za društvo. U samo stradanje koje je podeljeno kroz druge dopire Svetlost ljubavi. Drugim rečima, Istina i Pravda moraju da stoje iznad mog konformizma. Inače, život postaje laž. Potvrda ljubavi je izvor stradanja, a ljubav uvek traži sopstveno odricanje u kome se ograničavam i ranjavam. Ovom žrtvenom stanju potrebna je Vera, koja na novi način i dublje objavljuje sposobnost načina stradanja.
Pri svemu ovome treba naglasiti: potrebne su nam nade pri stradanju i polaganju ispita, pri isceljenju rana i izlasku iz krize. Međutim, na teškim životnim ispitima u kojim moram definitivno da odlučim, Istini da dam prednost nad sopstvenim dobrom, karijerom i posedovanjem, biće neophodna ona sigurna, velika Nada. Naime, reč je o svedočenju, i to mučeništvu savesti.
Recimo još jedanput: sposobnost stradanja za Istinu – to je kriterijum humanosti. Ova sposobnost stradanja vezuje se za način i meru Nade, koju nosimo u sebi i koju gradimo. Svetitelji su svedoci toga i nosioci na putu hoda velikih širina i dubina ljudskog bića. U centru njihovog života je Hristos, koji daje smisao žrtvoprinošenju.
U vreme krize večne nade, nije jednostavno i lako govoriti o žrtvoprinošenju, o mučeništvu, o „večnom životu i spasenju“. Često bežimo u svoj svet invidualizma, isuviše lični i onostrani – a suprotno tome živeti u zajedništvu znači Raspeće bića. To znači: krčenje korova duhovnim metodama; divlji šumovit kraj postaje jeziv – tu upravo padaju stabla oholosti i gordosti; divlji korov duše biva iskrčen i tako zemaljski prostor i njiva daje mogućnost da može da raste hleb i za dušu i za telo. Videli smo u novije vreme, duše koje se izopače i podivljaju, tu nema preobražaja sveta koji nas okružuje.
Da ne bismo živeli za sebe i bili osobenjaci treba da prinosimo svoj život na žrtvu, imajući zajedničku Nadu. Ovde se hrišćanin ne zatvara u sebe, niti se spolja postavlja pitanje njegovog temperamenta. Ovde se prevazilazi psihologija. Duhovni život podrazumeva pavlovski i jovanovski veliki raspon čoveka i čovečnosti. Gde bi nas dovela psiholška analiza pastirsko-apostolskog rada ap. Pavla?
Istinski Lek, koji sve leči, jeste ispunjenost Likom Raspetog i Vaskrslog Hrista, Koji je najizvesnija Nada. Uvereni smo da je pitanje Pravde istinski najjači argument za veru u život večni. U Njegovom Imenu su Pravda i blagodat. Blagodat ne ukida pravdu. Ona ne pretvara nepravdu u pravdu, ona nije sunđer koji briše i na na kraju bude nevažno koje šta činio na zemlji. Ovde na zemlji susret licem k licu u Hristu je već sud. Zato mi izgrađujemo svoje spasenje sa „strahom i trepetom“ (Filip. 2, 12). Blagodat nam daje snage da izdržimo do kraja, ka Sudu Božijem koji je naša Nada.
Na kraju ovog zapisa treba da se setimo Lika Bogorodice, koja je svetiljka naše Nade. Isus Hristos je Svetlost i naša Nada. Nama ljudima su potrebne svetiljke u tami istorije i ljudskog hodočašća. Presveta Bogorodica je u radosti preko bregova judejskih hitala noseći u svom naručju Nadu sveta, i to preko brda istorije, ne samo Gornje Judeje nego i celoga sveta. Ona je iskusila i radost i stradanja prateći Isusa Hrista. Koliko je često i njoj, Svojoj Majci i učenicima Gospod rekao: „Ne plašite se; ne bojte se. Ja pobedih svet“.
U svojoj veri Majka Božija pod krstom postaje Majka Crkve. U tami i tišini Velike Subote, u njenoj veri bila je osigurana Nada koja je odvela Vaskršnjem jutru. Radost Vaskrsenja dirnula je njeno srce i ponovo spojila sa apolstolima koji će verom postati Sveta Porodica, a to je Crkva. Svi su se oni zajedno molili za dar Duha Svetoga koji će posle Vaznesenja, na dan Pedesetnice primiti. Dakle, mi imamo našu molitvenicu i zaštitnicu posredi nas i njome ne gubimo nadu, jer njome i molitvam svih Svetih nadamo se večnom spasenju. Naša je želja da se svi ljudi spasu. Ako čovek i čovečanstvo ne živi tom Nadom onda je sve besmisleno i beznadežno. To je želja očinske ljubavi naše majke Crkve. I zato kličemo: Hristos voskrese, vaistinu voskrese! Radost donese, tugu odnese!
ep. Jovan Niški
