U ponedeljak 9. januara (27. decembra) 29. nedelje po Duhovima, trećeg dana Božića, kada naša Sveta Crkva molitveno proslavlja Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, u crkvi Svete Trojice u Donjem Ostrogu odslužena je Sveta Liturgija.
Načalstvovao je jeromonah Sergije sabrat ostroške obitelji, a sasluživali su mu jerođakoni Roman i Zosima.
Brojno monaštvo i vjernici prisustvovali su evharistijskom sabranju, a oni koji su se pripremali primili su Sveto Pričešće.
Fotografije sa Svete Liturgije
STRADANjE SVETOG APOSTOLA,
PRVOMUČENIKA I ARHIĐAKONA
STEFANA
Pošto Gospod naš Isus Hristos izvrši tajnu našeg spasenja, i uznese se na nebo, i od Oca nisposla na apostole Duha Svetoga u vidu ognjenih jezika, i prva Crkva u Jerusalimu poče se umnožavati, niče u njoj ubrzo nezadovoljstvo među hrišćanima iz jelina prema hrišćanima iz Jevreja (D. A. 6, 1). Pod ovim jelinima ne podrazumevaju se oni jelini koji su se klanjali idolima, i koje Sveto Pismo obično naziva neznabošcima. U to vreme neznabošcima još ne behu otvorena vrata vere Hristove, niti im se propovedaše reč spasenja. Štaviše, neznabošce ne počeše primati u Crkvu ni uskoro po kamenovanju svetoga Stefana. Prvi neznabožac koji postade hrišćanin beše Kornilije kapetan; njega krsti sveti apostol Petar. A hrišćani iz obrezanih Jevreja stadoše negodovati što je Petar išao među neobrezane, i roptahu na njega, dok im on ne objasni o viđenju koje je imao: o platnu s neba. Tada se oni smiriše, i slavljahu Boga, govoreći: Dakle i neznabošcima Bog dade pokajanje za život.
Jasno je, za života svetoga Stefana roptahu oni Jevreji što behu rasejani po raznim zemljama i držahu se zakona Mojsijeva, kao što i sveti apostol Jakov piše u svojoj Poslanici: „svima dvanaest kolena rasejanim po svetu pozdravlje“ (Jak. 1, 1). – Ti Jevreji behu primili jelinski (= grčki) jezik, ali ne i veru jelinsku. Zato ih i nazivahu jelinima oni koji življahu u Jerusalimu. To i sveti Zlatoust veli: „Smatram da se i u ovom slučaju jelinima nazivaju oni Jevreji koji su govorili jelinski (= grčki). Iako Jevreji, oni su govorili grčki“. – Takvi dakle jelini hrišćani podigoše viku na hrišćane iz Jerusalimskih Jevreja što se njihove udovice nipodaštavahu pri svakodnevnom raspoređivanju služenja: ili ih određivahu na beznačajnije poslove, ili im davahu manje i lošije hrane i odeće.
Pri takom stanju stvari svetih dvanaest Apostola sazvaše sve ondašnje verne i rekoše im: Nije prilično nama da ostavimo reč Božiju pa da služimo oko trpeza. Zato, braćo, izaberite između sebe sedam uglednih ljudi, punih Duha Svetoga i premudrosti, koje ćemo postaviti nad ovim poslom; a mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati (D. A. 6, 2-4). – Ova reč bi po volji svima vernima, i oni odmah izabraše: Stefana, čoveka puna vere i Duha Svetoga, Filipa, Prohora, Nikanora, Timona, Parmena i Nikolu došljaka iz Antiohije.
Sama imena ovih izabranika pokazuju, da oni behu rodom ne od Jevreja koji življahu u Jerusalimu već od onih koji življahu u jelinskim zemljama, jer im imena nisu jevrejska nego jelinska. Od njih Stefan bejaše rođak Savlu, kasnijem apostolu Pavlu; a Pavle beše rodom iz grada Tarsa, u Kilikiji. Ova sedmorica biše izabrani između jelina za služenje siromašnim udovicama, da bi se jelini, koji dotle tugovahu zbog svojih zanemarenih udovica, smirili i prestali žaliti se i roptati. Sve ove izabranike dovedoše pred apostole, i oni se pomoliše za njih, metnuše ruke na njih, i postaviše ih za đakone.
A Stefan, pun vere i sile, beše prvi među njima, i zato bi nazvan arhiđakon. On činjaše znake i čudesa velika među ljudima. Ta čudesa ne spominju se u Svetom Pismu. Ali to nije ni čudo, jer se i za dela samog Gospoda Hrista veli ovo: Ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom zapisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. 21, 25). Uostalom, sa sigurnošću možemo reći da je sveti Stefan, slično najstarijim Apostolima, metao ruke na bolesnike i ozdravljao ih. Pored toga on beše silan u delu i u reči, verne utvrđivaše u veri a neverne Jevreje izobličavaše, dokazujući im iz zakona i proroka, da oni nepravedno iz zavisti ubiše Sina Božija, Mesiju, očekivanog toliko vekova.
Jednom, kada među Jevrejima, i farisejima, i sadukejima, i jelinskim Jevrejima buknu spor o Gospodu našem Isusu Hristu, i jedni govorahu da je On prorok, a drugi da je varalica, treći pak da je Sin Božji, sveti Stefan se pope na uzvišicu i stade blagovestiti svima o Hristu Gospodu, govoreći: Ljudi braćo! Zašto se toliko ljutite i prepirete, i sav se Jerusalim podelio u partije? Blago čoveku koji je poverovao u Gospoda našega Isusa Hrista, jer On radi toga savi nebesa, siđe i rodi se od Presvete i Prečiste Djeve, izabrane pre postanja sveta, da nas oslobodi od grehova naših; On nemoći naše uze i bolesti ponese; slepima davaše vid, gubavce očišćavaše, đavole izgonjaše.
A oni, čuvši to, stadoše se prepirati, govoreći suprotno i huleći propovedanoga Gospoda, kao što o tome piše u Delima Apostolskim: „Neki iz zbornice koja se zove Liverćanska i Karinačka i Aleksandrinačka i neki iz Kilikije i Asije prepirahu se sa Stefanom“ (D. A. 6, 9). Jer Jevreji koji življahu među jelinima po raznim zemljama, imađahu svoje posebne sinagoge u Jerusalimu. Na taj način, pored najprve arhisinagoge jevrejske, u Jerusalimu bejaše mnogo sinagoga raznih došljaka, ili Jevreja koji življahu po raznim zemljama jelinskim; i Jevreji iz svake od tih zemalja isključivo u svoju sinagogu šiljahu decu svoju da se uče Zakonu Božiju. A i oni sami, svake godine dolazeći na poklonjenje ka hramu Solomonovom, bavljahu se po svojim sinagogama, sabirahu se i učahu se u njima, kao što se to vidi iz druge glave Dela Apostolskih gde se kaže: „U Jerusalimu se nalažahu Jevreji, ljudi pobožni iz svakoga naroda koji je pod nebom, Parćani, Miđani“, i ostali (D. A. 2, 5. 9-11), tojest Jevreji koji žive u Parćiji, u Midiji, p u ostalim spomenutim zemljama, koji behu došli na praznik u Jerusalim. Shodno tome, u Jerusalimu behu sinagoge: Kilikijske, Aleksandrijska, Kirinejska. O Libertinskoj pak pričaju, da je u njoj bilo posebno pleme Jevreja, koje vodi svoje poreklo od onih Jevreja, koji nekada biše zarobljeni od Pompeja rimskog, pa potom pušteni na slobodu, zbog čega su se i nazivali „liberi“, tojest slobodni. To i sveti Zlatoust kaže: „Libertincima su se nazivali oni kojima je od strane Rimljana bila darovana sloboda. I pošto u Jerusalimu življahu mnogi poklonici iz raznih zemalja, to oni imađahu i sinagoge svoje u Jerusalimu, gde slušahu čitanje Zakona i moljahu se“.
Ljudi dakle iz spomenutih sinagoga: Liverćanske, Kirinačke i drugih, prepirući se sa Stefanom, ne mogahu protivustati premudrosti i Duhu kojim on govoraše (D. A. 6, 10). I sveti Stefan u to vreme rečju istIne nadvlada tri dela sveta: Evropu, Aziju i Afriku. Nadvlada Evropu u licu Liverćanaca koji behu došli iz Rima evropskog grada; nadvlada Aziju u licu Kilikijaca koji behu iz Azije; nadvlada Afriku u licu Kirinaca i Aleksandrinaca, koji behu porod Afrike.
Međutim ovi pobeđenici, nemajući šta da kažu protivu propovedane Stefanove istine, svetlije od sunca, raspališe se gnjevom i razgoreše zavišću, pa nagovoriše neke između svojih jednomišljenika, ljubitelje laži, da izveste veliku arhisinagogu jevrejsku kako su oni, tobož, čuli Stefana gde govori hulne reči protivu Mojsija i Boga. Pobunivši na taj način narod i starešine i književnike, oni napadoše na svetoga Stefana, uhvatiše i dovedoše u sinagogu k poglavarima svešteničkim i velikom mnoštvu zakonoučitelja. Izvedoše onda i lažne svedoke koji govorahu: Ovaj čovek ne prestaje huliti na ovo sveto mesto i na zakon. Jer ga čusmo gde govori: Isus Nazarećanin razvaliće ovo mesto, i izmeniće običaje koje nam ostavi Mojsije (D. A. 6, 10-14).
Međutim sveti Stefan stajaše usred tog ubilačkog skupa kao angeo Božji, sijajući svetlošću božanske blagodati, kao nekada Mojsije: jer se preobrazi spoljašnji izgled lica njegova, i svi koji seđahu na saboru videše lice njegovo kao lice angela (D. A. 6, 15). A poglavar sveštenički upita ga: Je li istina što o tebi govore svedoci? – Sveti Stefan otvori usta svoja i izgovori dugu reč. On poče od Avraama, koji prvi dobi obećanje o dolasku Mesije. Zatim ispriča svu istoriju do Mojsija, spominjući ga sa svakim strahopoštovanjem i uvaženjem, i na taj način jasno pokazivaše i pobijaše lažne svedoke da on ne huli na Mojsija i na Zakon Božji dat preko Mojsija, i još jasnije dokazivaše da su upravo oci njihovi bili hulitelji Mojsija. Ne htedoše oci naši, govoraše on, poslušati Mojsija, nego ga odbaciše, i okrenuše se srcem svojim ka Egiptu (D. A. 7, 39).
Zatim pobijajući drugu klevetu, kako on tobož huli na sveto mesto, reče: „Solomon Mu podiže hram“ (D. A. 7, 47). Ovim rečima sveti Stefan kao da govoraše ovo: Ja znam ovo sveto mesto, po Božjem blagovolenju od cara Solomona mudro ustrojeno i slavom Gospodnjom u oblaku pokazanom osvećeno; ja počitujem hram, načinjen rukama ljudskim u slavu Božiju, ali pritom i ovo izjavljujem: da Bog više voli živeti u neveštastvenim hramovima, tojest u dušama ljudskim čistim. Svevišnji ne živi u rukotvorenim hramovima, govoraše sveti Stefan, kao što Bog govori preko proroka: Nebo je meni presto a zemlja podnožje nogama mojim. Kako ćete mi hram sazidati? govori Gospod. Ili koje je mesto za moje počivanje? Ne stvori li ruka moja sve ovo? (Is. 66, 1-2).
Naposletku, ispunivši se božanske revnosti kao nekada Ilija, sveti Stefan stade izobličavati sav sabor: Tvrdovrati i neobrezanih srca i ušiju vi se jednako protivite Duhu Svetome; kako oci vaši, tako i vi. Koga od proroka ne proteraše oci vaši? Oni pobiše one koji unapred javiše o dolasku Pravednika (= obećanog Mesije), kojega vi sad izdajnici i ubice postadoste (D. A. 7, 51-52).
Ove reči svetoga Stefana izazvaše u poglavaru svešteničkom i književnicima neiskazanu jarost, i svi oni slušajući ovo besnijahu u srcima svojim, i škrgutahu zubima na nj. No Stefan ne obraćaše pažnju na njihov gnjev, jer beše pun Duha Svetoga koji ga i činjaše hrabrim i bogonadahnutim. Pogledavši na nebo, on vide slavu Božiju. Dotada on beše samo obuzet željom da je vidi, i sa čvrstom verom se nadaše da će je dobiti; a tada, pred sam izlazak iz tela, poče je gledati i početke blaženstva od nje doživljavati; vide on i samoga Hrista Isusa, Vladiku i Gospoda svog gde stoji na nebu i kao očekuje dolazak njegov k Njemu, da čim se razreši tela brzo ode k Njemu, i tamo gde je On, sam Gospod, bude i sluga Njegov (sr. Jn. 12, 26). A što Stefan sam vide, on to objavi svima kliknuvši gromkim glasom: „Evo vidim nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane Bogu“ (D. A. 7, 56).
Sveti Stefan ne utaji ovo svoje viđenje, kao što je to običaj kod svetitelja: smirenja svoga radi – ne kazivati drugama otkrivenja koja im bivaju od Boga. Naprotiv, on svima objavi ovo preslavno otkrivenje radi toga, da se verni utvrde u veri a da se neverni postide. A on tako postupi i radi toga, da uveri mučenike koji budu posle njega: da onima koji mučenički umiru za Hrista nema nikakve prepreke pri uzlaženju na nebo, niti ikakve smetnje, ni ispitivanja, nego im je otvoren prav i slobodan put, otvoreno nebo, gotova nagrada, sam Nagraditelj podviga stojeći čeka; sama Gospodnja slava srete mučenika na vratima nebeskim. I zbog toga sveti Prvomučenik ne prećutkujući objavljuje svima što vidi, kao time prizivajući i drugs posle sebe ka istom mučeničkom vencu.
Zavidljivi pak Jevreji, naviknuti ubijati proroke, pored toga bili su ustali i na samoga Gospoda, Ispunitelja Zakona i Proroka, sada ne otrpeše reči istine i ne htedoše slušati o viđenju svetoga Stefana, nego povikavši iza glasa zatiskivahu uši svoje, i jednodušno navališe na njega, izvedoše ga iz grada, kao ranije Gospoda Isusa koji blagoizvoli postradati izvan gradskih zidina, i zasipahu kamenjem dobrog i vernog slugu Gospodnjeg. A da bi im lakše bilo bacati kamenje na svetitelja, lažni svedoci i ubice skinuše sa sebe gornje haljine i metnuše ih kraj nogu mladića, po imenu Savla, koji, iako roćak i istoplemenik kamenovanog, silno besnijaše protiv njega iz revnosti za Stari Zakon. Savle, veli se u Delima Apostolskim, beše pristao na njegovo ubijanje (D. A. 8, 1). Sveti Zlatoust o tome ovako kaže: „Tugovaše Savle što nije imao bezbroj ruku, da svima njima bije Stefana; no i ovako on nađe, te mučenika ubijahu mnoge ruke lažnih svedoka, čije haljine čuvaše on“.
U vreme kada svetog Stefana ubijahu u dolini Josafatovoj, koja leži između Jerusalima i Eleona kraj Kedarskog potoka koji ima mnogo kamenja na obalama, stajaše podaleko na jednoj uzvišici Prečista Djeva sa svetim Jovanom Bogoslovom posmatrajući sa gore, i usrdno se moljaše za Stefana Gospodu i Sinu svome, da ga ukrepi u trpljenju i primi dušu njegovu u ruke Svoje.
O kako slatka, premda kroz ljuto kamenovanje, beše smrt svetome Prvomučeniku, kada na njegov podvig gledahu: sa nebeske visine Preslatki Isus, a sa zemne gore Preslatka Mati sa ljubljenim učenikom! I kad sveti Stefan, pod silnom kamenom kišom koja padaše na njega, sav obagren krvlju, iznemogavaše telom i razrešavaše se od uza tela, on paćaše srcem ne za sebe već za one koji ga ubijahu, i usrdnije se moljaše za njih nego za sebe. Jer za sebe on, stojeći pravo, govoraše: „Gospode Isuse, primi duh moj!“ – A za svoje ubice on i na kolena kleče i zavapi iza glasa, govoreći: „Gospode, ne upiši im ovo u greh!“ – I rekavši to predade Gospodu Hristu dušu svoju čistu (D. A. 7, 58-60).
Tako skonča divni podvižnik; okrvavljenim kamenjem kao crvenim ružama bi ovenčan prvi mučenik i uđe u otvoreno nebo, koje on vide, ka Gospodu i Caru slave, da caruje s Njim u beskonačnom carstvu.
Sveti Stefan bi rukopoložen za arhiđakona od svetih Apostola uskoro posle Pedesetnice, a postrada iste godine po Vaznesenju Gospodnjem, 27. decembra, imajući malo više od trideset godina. Licem on beše veoma lep, no dušom još lepši.
Sveto pak telo njegovo bi bačeno na pojedenje zverima i pticama, i ležaše dan i noć nepogrebeno. I tek naredne noći poznati u Jerusalimu jevrejski zakonoučitelj, koji potom i sam poverova u Hrista sa sinom svojim Avivom, posla česne i verne ljude, i tajno uzevši telo svetiteljevo, odnese ga na svoje imanje, udaljeno od Jerusalima blizu četiri kilometra, zvano Kafargamala, i tamo česno sahrani, učinivši nad njim plač veliki. „I ko ne bi plakao, veli sveti Zlatoust, gledajući na to krotko jagnje, kamenjem ubijeno i mrtvo!“
Nakon pak mnogo godina posle toga, blagočestiva carica grčka Evdokija, supruga Teodosija Mlađeg, došavši u Jerusalim, ona na mestu gde sveti prvomučenik Stefan bi ubijen i zemlja obagrena česnom krvlju njegovom, podiže prekrasnu crkvu u ime njegovo, a u čast Hristu Bogu, kome slava vavek. Amin.
