Episkop niški Jovan odslužio Svetu Liturgiju na praznik Svetog Atanasija Velikog (video – besjeda)

Na praznik Svetog Atanasija Velikog i Svetog Maksima Arhiepiskopa srpskog, u crkvi Svete Trojice u Donjem Manastiru Ostrogu, Episkop niški Jovan odslužio je Svetu Liturgiju. Sasluživali su mu jeromonah Panaret, jerej Zoran Bubanja i jerođakon Zosima. Prisustvovao je veliki broj vjernika, a na kraju Liturgije Vladika Jovan je održao prigodnu besjedu.

 

 

 

 

 

Protojerej Georgije FlorovskiSVETI ATANASIJE ALEKSANDRIJSKI

1. ŽIVOT

1. Sveti Atanasije se rodio u Aleksandriji u grčkoj hrišćanskoj porodici, poslednjih godina trećeg veka, verovatno 293. godine. U svojoj mladosti on je bio svedok Dioklecijanovog gonjenja. Na izučavanje svetovnih nauka i na opšte obrazovanje, kako kaže sveti Grigorije Bogoslov, „on nije utrošio mnogo vremena”. Ipak, on je veoma dobro poznavao antičku filosofiju, pre svega, neoplatonizam. Glavnu pažnju on beše obratio na izučavanje Svetog Pisma koje je poznavao do detalja. Najverovatnije ga je izučavao u Aleksandrijskoj didaskaliji. Vrlo rano ga je primetio sveti Aleksandar Aleksandrijski. Sveti Atanasije je živeo u njegovom domu i pod njegovim rukovodstvom je stekao obrazovanje u gramatici i ritorici. Nešto pre početka arijanskih smutnji on je rukopoložen u čin đakona i postavljen za sekretara episkopa. Sveti Atanasije je pratio svetog Aleksandra u Nikeju, gde je „vrlo hrabro ustao protiv arijanske nečastivosti”. Ubrzo posle Sabora sveti Aleksandar je okončao svoj život, najverovatnije ukazavši na Atanasija kao na svoga naslednika. „Sve mnoštvo stanovništva, svi koji pripadaju katoličanskoj Crkvi, sabraše se zajedno i jednodušno, i kao da u jednom telu vapijahu i uzvikivahu, ištući Atanasija za episkopa Crkve. Oni svenarodno moljahu Hrista, tokom mnogih dana i mnogo noći”… (Svedočanstvo Aleksandrijskog sabora iz 339. g.). I 8. jula 326. godine, u prisustvu mnogih episkopa, sveti Atanasije beše posvećen za aleksandrijskog episkopa.

2. Čitavo episkopsko služenje svetog Atanasija je proteklo u proganjanju i isleđivanju. Od 47 godina episkopovanja, više od 15 je proveo u progonstvima i zatvorima. Lrijanci i melitijani su njegov izbor za episkopa dočekali sa neprijateljstvom i klevetama. Evsevijani su u njemu videli glavnu smetnju za svoja popustljiva stremljenja. Na saboru u Tiru 335. godine sveti Atanasije je opovrgao sve optužbe kojima su ga opterećivali. Međutim, njegovi protivnici su naumili da ga pred Konstantinom ocrne kao vinovnika i uzročnika smutnje. Imperator mu je zaista zapovedio da se udalji iz Egipta na zapad, u Trir, premda je, u isto vreme, zabranio da se aleksandrijska katedra popunjava. Atanasije je u Triru dočekan sa ljubavlju i poštovanjem. Za kratko vreme njegov uticaj se u gradu silno osetio u crkvenim krugovima. Njegovo ime se kasnije dugo čuvalo u pobožnoj uspomeni. Posle Konstantinove smrti 337. godine, sveti Atanasije je, zajedno sa mnoštvom drugih prognanika, dobio razrešenje da se vrati na svoju katedru. Narod ga je dočekao sa likovanjem. Međutim, odmah su započele nove spletke neprijatelja. Evsevijani su ga optužili da se nezakonito vratio na katedru, bez saborskog opoziva svrgavanja na Tirskom saboru. Na njegovo mesto je bio upućen arijanski prezviter Pist, koga je za episkopa rukopoložio arijanac Sekund Ptolemaidski. Međutim, njega je egipatski episkopat predao anatemi. Bez obzira na jednodušnu zaštitu koju je doživeo na Aleksandrijskom saboru 339. godine, sveti Atanasije je ponovo svrgnut Antiohijskim saborom iz 340. godine. Na aleksandrijsku katedru je bio postavljen Grigorije Kapadokijac. On je u Aleksandriju upao sa vojnom silom i uz krvoproliće zauzimao hramove. Sveti Atanasije je smatrao pametnim da se udalji iz Egipta. On se uputio u Rim, gde je na pomesnom saboru bio opravdan od kleveta i primljen u opštenje. Papa Julije ga je lično zaštitio. U Rimu su se oko Atanasija sabrali revnitelji monaških podviga, privučeni slavom egipatskih pustinjaka. Tokom 343. godine sveti Atanasije je bio na saboru u Serdici, a 345. godine ga je Konstancije pozvao da se vrati u Egipat. On se u Aleksandriju vraća 346. godine. Sredinom pedesetih godina ponovo su se obnovile arijanske smutnje. Pod pritiskom imperatora Atanasije je ponovo svrgnut na saborima u Arlu (353. g.) i u Milanu (355. g.). Početkom 356. godine u Aleksandriju je poslan vojskovođa Sirijan sa nalogom da uhapsi Atanasija. Međutim, on se udaljio i sakrio u pustinju. Aleksandrijsku katedru je zauzeo novi episkop  Georgije, a pravoslavni se podvrgoše žestokom progonu. Za izvesno vreme Aleksandrija je postala arijanski centar. U njoj svoju propoved započinju Aecije i Evnomije. Za to vreme sveti Atanasije se skrivao u pustinji, među otšelnicima, u potpunoj samoći. Tada on piše i razašilje svoja glavna izobličavajuća i zaštitna dela. Njega su stalno tražili, ali bez uspeha. Iz ovog dobrovoljnog zatvora on se mogao vratiti tek za vreme Julijana, 361. godine. I, opet, samo na kratko. Uostalom, za nekoliko meseci svoga života u Aleksandriji on je uspeo da sazove i održi veliki sabor, znamenit po svojim odlukama (362. g.). Krajem 362. godine on ponovo beše proteran u gornji Egipat, gde je ostao do Julijanove smrti. Susrevši se najpre u Antiohiji sa novim imperatorom Jovijanom, sveti Atanasije se 364. godine vraća u Aleksandriju. Međutim, on još jednom beše prisiljen da se udalji iz Aleksandrije 365. godine zbog Valentovog ukaza koji je nalagao da se prognaju svi oni koji su bili prognani za vreme Konstancija, a vraćeni za vreme Julijana. Na navaljivanje naroda, ta odluka je posle četiri meseca bila povučena. Ostatak svojih dana sveti Atanasije je proveo u Aleksandriji u književnom i pastirskom radu. Upokojio se 3. maja 373. godine. Malo pre smrti rukopoložio je svog prejemnika, episkopa Petra.

2. DELA

1. Ranim godinama života svetog Atanasija pripadaju samo dva rada apologetske sadržine: „Beseda protiv pagana” i „Beseda o Ovaploćenju Slova”, (verovatno 317319. g.). Oba rada su povezana temom i sadržajem. Blaženi Jeronim ih sjedinjuje pod zajedničkim imenom: „Dve besede protiv pagana”. U prvom delu sveti Atanasije dokazuje laž i ništavnost paganstva, ukazujući na put ushođenja ka istinitom poznanju Boga i Slova preko samoposmatranja i sagledavanja spoljašnjeg sveta u njegovoj harmoniji i krasoti. U tom rasuđivanju veoma su snažni jelinistički, pa delimično i neoplatonski motivi (u kritici idolopoklonstva, u oslikavanju puta pada i povratka duše…). U drugoj besedi razotkriva se istina i smisao Ovaploćenja. Ono se potvrđuje navodima o ispunjenju proroštava i naravstvenom preobražaju koji se dešava u hrišćanskom svetu. U zaključku, Atanasije upućuje na detalje u Pismu koje je izrekao Bog preko bogomudrih i svetih muževa. Međutim, on dodaje da „bez čistoga uma i bez podražavanja života svetih niko ne može pravilno razumeti reči svetitelja”. U drevnosti je bilo poznato mnogo egzegetskih radova svetog Atanasija. Do danas su se sačuvali samo odlomci iz tumačenja na Psalme, na Jevanđelje po Mateju i Luki  u katenama. Komentari svetog Atanasija imaju aleksandrijski karakter, sa naglaskom na naravstvenim motivima. U pismu Marcelinu „O tumačenju Psalama” sveti Atanasije utemeljuje opšti pogled na Starozavetno Pismo. Ono je pisano jednim Duhom, i saopštava o Spasitelju. Psalmi poseduju neku osobitu i prevashodnu blagodat. U njima se sažimaju zakon i proroci. Osim toga, oni su napisani za svakog od nas  za primer i nazidanje.

2. Svoje bogoslovsko ispovedanje sveti Atanasije je izlagao polemički, u borbi sa arijanstvom. Većina dogmatsko-polemičkih spisa napisana su u vreme trećeg progonstva (356362. g.). Na prvom mestu treba pomenuti tri besede protiv arijanaca. Četvrta beseda, koja im se pridodaje, teško može da se pripiše svetom Atanasiju. U prvoj besedi se odbacuju racionalistički i egzegetski arijanski zaključci. Sveti Atansije tu citira i razmatra odeljke iz Arijeve „Talije”. Druga beseda je, najvećim delom, posvećena tumačenju Priča 8,22. Taj tekst je bio glavni navod arijanaca u dokazivanju njihove tvrdnje o tvarnosti Sina Premudrosti {Sazda me na početku svojih puteva…). U trećoj besedi se objašnjava smisao božanske jednosušnosti i značenje unižavajućih reči Svetog Pisma o Hristu. U to vreme su napisane i četiri poslanice Serapionu, episkopu tmuitskom  o Božanstvu i jednosušnosti Duha Svetoga. Najranijem vremenu njegovog stvaranja pripada beseda na reči: Sve je meni predao Otac moj (343. g.). Originalnost knjiga „O Trojici i o Duhu Svetom” (koja je sačuvana samo u latinskom prevodu) i „O javljanju Boga Slova u telu i protiv arijanaca”, nije dokazana. Knjiga „O Ovaploćenju protiv Apolinarija” ne pripadaju Atanasiju. Neke od njegovih poslanica imaju dogmatski sadržaj. Neke od njih, Epiktetu, episkopu korintskom, Adelfiju ispovedniku, Maksimu filosofu, posvećene su hristološkim temama.

3. Sveti Atanasije je mnogo puta bio primoran da se brani od kleveta. Da bi se opravdao on je napisao tri apologije:
„Apologija protiv arijanaca”, u kojoj su sabrani svi dokumenti u vezi sa njegovim slučajem prilikom prva dva progonstva (350. g.);
„Apologija caru Konstanciju” (356. g.) i „Apologija o svom bekstvu prilikom Sirijanovog napada” (357. ili 358. g.). Isti apologetski cilj imaju i istorisko-polemički sastavi svetog Atanasija: „Istorija arijanstva za monahe” (358. g.), „O odlukama Nikejskog sabora”, „O stavovima Dionisija Aleksandrijskog”, a naročito: „O saborima u Ariminu i Selevkiji”, gde se dokumentovano prikazuje sva istorija protivnikejske borbe (359. g,). Tu spadaju i saborske poslanice u ime Aleksandrijskih sabora:
„Svitak Antiohijcima” (362. g.), „Pismo afričkim episkopima” (369. g.) i okružne poslanice.

4. Jednoglasno svedočanstvo savremenika svetom Atanasiju pripisuje „Žitije svetog Antonija”, oca monaha. Još za Atanasijevog života njega je na latinski preveo Evagrije, prezviter i potom episkop antiohijski, verovatno 371. ili 372. godine, u svakom slučaju pre 383. godine, kada je umro mladić Inokentije, kome je prevod posvećen. Sumnje oko prinadležnosti ovog žitija svetom Atanasiju, nastale u vreme magdeburških centuriasta, nemaju ozbiljniju osnovu. Žitije je pisano ubrzo po upokojenju svetog Antonija (356. g.), najverovatnije 356357. godine, u vreme „arijanskih nasrtaja”, koji su primorali Atanasija da pobegne iz Aleksandrije i sakrije se u zabačenim mestima pustinje. Napisano je za „stranu braću”, za revnitelje asketskog života iz krajeva u kojima se monaštvo tek počelo rađati  verovatno za rimske poštovaoce monaškog podviga. U „Žitiju prepodobnog Antonija” sveti Atanasije vidi „pravovaljani primer podvižništva”. Na agiografsku pismenost koja se rađala, „Žitije Antonijevo” je izvršilo silan uticaj. On se primećuje, između ostalog, i na Jeronimovom žitiju prepodobnog Pavla Tivejskog.
Nedavno je izdata drevna sirijska prerada žitija prepodobnog Antonija. Asketskom nazidavanju posvećena^gena su pisma svetog Atanasija upućena monasima  Drakontiju, Orsisiju i Amunu.
Izvornost sastava „O devstvenosti”, bez obzira na svedočanstvo blaženog Jeronima, veoma je sumnjiva.

5. Naročito mesto među Atanasijevim delima zauzimaju njegova pashalna pisma. Od grčkog originala sačuvani su samo neznatni odeljci. U sirijskom prevodu sačuvana je velika zbirka. Ta pisma su važna za hronologiju i za istoriju epohe. U fragmentu iz 39. poslanice (367. g.) nalazi se spisak kanonskih knjiga Svetog Pisma. Uz njega je pridodat i popis knjiga koje nisu unesene u kanon, ali su od strane otaca odobrene za štivo oglašenima: Premudrosti Solomonove, Premudrosti Sirahove, Jestira, Judita, Tovija (Makavejske knjige sveti Atanasije izostavlja), tzv. Učenje apostola (Didahi i Pastir. Tu se prvi put navodi 27 knjiga Novog Zaveta kao jedna celina.

3. DOGMAT ISKUPLjENjA

1. U svome bogoslovskom ispovedanju sveti Atanasije ishodi iz sagledavanja istorijskog lika Hrista, Bogočoveka i Spasitelja. Trinitarno pitanje o rođenju i jednosušnosti Sina Božijeg za njega prvenstveno ima hristološki i sotiriološki karakter: ne radi se o pitanju umozrenja, nego o pitanju živog religioznog opita. Stvarnost izvršenog spasenja za svetog Atanasija svedoči o Božanstvenosti i „jednosušnosti” Ovaploćenog Slova. Jer, jedino Ovaploćenje Jedinorodnog može biti spasonosno. On smisao spasenja vidi u tome što se tvarna čovečanska priroda sjedinila (ili, vernije, ponovno sjedinila) sa Bogom. To je, pak, moguće samo ukoliko se Bog ovaplotio i postao čovek. Spasenje je „oboženje”, theosis;. U tom smislu, kod svetog Atanasija oživljava maloazijska tradicija (tj. učenje svetog Irineja).

2. Sveti Atanasije polazi od naglašenog i odlučnog protivstavljanja Boga i tvari: „Ono što je stvoreno niukoliko po suštini nije slično svome Tvorcu”. Jer, tvarno je izniklo iz nebića i ne može imati sličnosti sa samosuštim bićem. Sazdana ni iz čega, tvar i postoji nad bezdanom ništavila, sa mogućnošću da se u njega ponovo surva. Tvar je iznikla i nastala, zbog čega predstavlja „prolaznu i raspadljivu prirodu”. U sebi samoj ona nema nikakvog oslonca i temelja na kome bi postojala. Jedino Bogu pripada stvarno biće: Bog, pre svega, i jeste Biće, Onaj koji jeste, budući da nije nastao i da je bespočetan. Ipak, tvorevina postoji i u svom nastanku ne samo da je primila biće, nego i blagobiće  istrajnu postojanost i usaglašenost. To je moguće kroz pričesnost Bogu Slovu koji prebiva u svetu. Budući ozarena vladičanstvom, promišljanjem i blagoustrojavanjem Slova, tvorevina može postojano opstati u biću, kao „pričesnik stvarno od Oca postojećeg Slova”… Izvorno Slovo Boga svega, kao Božija sila i Božija Premudrost, jeste nastojatelj i sazdatelj i čuvar sveta. Po svojoj neispitivoj blagosti Bog ne dozvoljava da se tvorevina „povede i pokoleba svojom sopstvenom prirodom”, već Očevo sopstveno i jedinstveno Slovo nishodi u vaseljenu i u njoj rasprostranjuje svoje sile i ozaruje sve vidljivo i nevidljivo. Ono u sebi sve sadrži i učvršćuje, sve oživotvorava i čuva svaku pojedinačnu stvar i sve u celini. U Slovu se nalazi početak i izvor poretka i jedinstva sveta. U svetu se svagde otkriva poredak i srazmernost, svestrano jedinstvo i saglasje suprotnih stvari. U tom jedinstvu i ustrojstvu otkriva se Bog: „Niko ne treba da kaže da Bog nevidljivost svoje prirode koristi na našu štetu i da je ostao potpuno nepoznat ljudima. Naprotiv, On je svu tvorevinu doveo do poretka iz koga se o Njemu, i pored Njegove nevidljivosti po prirodi, može steći poznanje na osnovu dela”. Bog Otkrivenja jeste Slovo. „Rasprostrevši se svagde, i gore i dole, i u dubinu i u širinu: gore  u stvaranju; dole  u očovečenju; u dubinu  u adu, u širinu  u svetu, Slovo je sve ispunilo bogopoznanjem”. U svetu, na svakoj stvari pojedinačno i na celoj tvorevini uopšte, „utisnut je neki otisak i podobije” Božanstvene Premudrosti i Slova, što i čuva svet od truležnosti i raspadanja. Te misli svetog Atanasija podsećaju na Plotinovo učenje o svetotvornom pečaćenju tvari Umom. Ipak, među njima postoji značajna razlika. Po Plotinovij misli Um pečati bezkakvotnu materiju i prebiva u njoj. Za svetog Atanasija je, pak, samo nicanje i postojanje tvorevine zasnovano na prisustvu Slova. On odlučno odbacuje stoičku predstavu o semenim slovima: početak ustrojstva sveta jeste Očevo Slovo. Nicanje sveta i njegovo pečaćenje Slovom Božijom, za njega se ne razdvaja u vremenu. On hoće da istakne dvojstvenost tvorevine: u njoj postoji sopstvena tekuća i stvorena priroda i na njoj se nalazi otisak Slova kojim ona, u stvari, i postoji. [To je dvojstvo] „prirode” i „blagodati”. Na razlikovanju i suprotstavljanju ta dva „elemenata” gradi se sav potonji sistem svetog Atanasija. Učenje o Slovu kao o stvaralačkoj i svedržiteljnoj Premudrosti, on je razvio još pre arijanskih trvenja. Tim učenjem on nastavlja donikejsku tradiciju, ali je potpuno slobodan od kozmološkog subordinizma. „Saprebivajući sa Ocem kao Premudrost i gledajući na njega kao Slovo”, Sin Božiji „sazdaje, privodi u biće i ukrašava vaseljenu, a kao Sila Očeva održava u biću svu sveukupnost tvorevine… Kao blago Rođenje od Blagoga i kao Istiniti Sin, On jeste Očeva Sila i Premudrost i Slovo. Sve to mu se ne daje izvana, na osnovu pričešća, kao što se daje Njegovim pričesnicima… već time što je On, u stvari, Samopremudrost, Samoslovo, sopstvena Samosila Oca, Samosvetlost, Samoistina, Samopravda, Samovrlina, Pečat, Sijanje, Obraz. Ukratko, On je svesavršeni plod Oca, Jedinstveni Sin, neizmenjivi Obraz Oca”… Znači, u Sinu se adekvatno poznaje Otac… Kasnije, u vreme rasplamsalosti arijanskih sporova, sveti Atanasije je ponovio i razradio svoje učenje o Slovu. Pri tome, on je još tešnje povezao tvoračko i iskupiteljsko delo (Ovaploćenje) Slova. I jedno i drugo on je sjedinio u pojmu: ulazak Slova u vaseljenu. U odnosu prema tvari Slovo se u Pismu naziva Prvorodnim: „Kako zbog toga što je u početku, kada je stvaralo svet, sišlo ka sazdanim kako bi mogli stupiti u biće…, tako i zbog toga što svojom snishodljivošću usinovljava svaku tvar”… Pre večnih vremena Sin je položen u osnovu  u početak puteva…

3. U saglasnoti sa svojim opštim učenjem o dvojstvenosti svakog tvarnog bića, u stvaranju čoveka sveti Atanasije vidi dva (logička, a ne hronološka) momenta: stvaranje (čovekove prirode) ni iz čega, i  zapečaćenje, njeno pomazanje obrazom Božijim, kao „rođenje” ili usinovljenje  kroz Sina u Duhu. Bog po blagodati postaje Otac onih koje je stvorio. Tvar se usinovljuje Ocu kroz pričesnost Sinu, ostajući po prirodi i dalje sazdanje. Izveden iz nebića, čovek se u samom stvaranju pomazuje Duhom. „Dah života”, koji je Bog udahnuo u Adama, ne beše duša, nego Duh Sveti i životvorni. Imajući ga u sebi, prvosazdani čovek je bio duhovan, „duhovni čovek”. Kroz „upodobljavanje sebi” Bog ga je učinio sagledateljem i posmatračem postojećeg, prisajedinivši ga blaženstvu istinskog života. Međutim, blagodat i dar Duha behu dati prvom čoveku spolja. Zbog toga je čovek i mogao da ih izgubi. On ih je zaista i izgubio. U grehopadu čovek se odvratio od sagledavanja Boga, odstupivši od umnog ushođenja ka Njemu. On kao da se učaurio u sebi, prepustivši se „razmatranju samoga sebe”. Tada su se u njemu razgorele strasti i rasplamsale požude, tada se raspao i razdrobio njegov život. Ljudi su pali u „samopožudu”, a duša se od mislenog okrenula ka telesnom, zaboravivši da je stvorena po obrazu blagoga Boga. Izašavši iz sebe same, ona se „mislima zadržava na nepostojećem”, zamišljajući ga i postajući „izumiteljka zla”. Jer, zlo je nepostojeće i sebi nema obrazca u Bogu koji jeste. Ono je proizvod čovekovog izmišljanja. Mnoštvo nagomilanih telesnih požuda u duši zaklanjaju ogledalo u kome ona jedino može i treba da vidi obraz Oca. Ona više ne vidi i ne sagledava Boga Slova, po čijem je obrazu stvorena, nego svojim mislima luta po mnoštvu stvari i vidi samo ono što podleže čulima. To je svojevrsno pijanstvo i vrtoglavica uma. Prestupanje zapovesti prvosazdanog čoveka lišava mislene svetlosti i vraća ga u „prirodno stanje”, porobivši ga „prirodnom” zakonu truležnosti. Misao je postala tašta, zatrovavši se čulnim požudama. Čovečanstvo je počelo da se pogružava u mrak paganstva.

4. U grehopadu je čovek osiromašio: razdvojile su se priroda i blagodat. I javila se potreba da se izvrši novo sjedinjavanje, „obnovljenje” tvorevine, „obnovljenje sazdanog po Obrazu”, vaspostavljanje izgubljene blagodati Božijeg Obraza. Trebalo je da Slovo, kao Tvorac ili demiurg, „na sebe primi obnovu dela”. To se i dogodilo: Slovo postade telo… Slovo je prihvatilo svekoliku ljudsku prirodu. Ostajući slična nama u tom primanju, ona se prosvećuje i oslobađa od prirodnih slabosti, „slično slami koja se, budući obložena azbestom (koji je, kako kažu, vatrostalan) više ne boji ognja, nalazeći sebi zaštitu u nesagorivom omotaču”… „Po prirodi” sklona truležnosti, čovekova priroda je sazdana i prizvana na netruležnost. Početna pričesnost „odsjajima” Slova beše nedovoljna da bi tvorevinu očuvala od truležnosti. Da kao posledica greha nije nastupila truležnost, čoveku bi bilo dovoljno pokajanje i oproštaj. Jer, „pokajanje ne izvodi iz prirodnog stanja, nego samo prekraćuje grehove”. Međutim, smrt se privila uz telo i zavladala njime… Naravno, svojim svemogućstvom Bog je mogao jednom zapovešću da izagna smrt iz sveta. Međutim, to ne bi iscelilo čoveka, već naviknutog na neposlušnost. Sem toga, ni Božija pravednost tada ne bi bila očuvana. U takvom oproštaju bi se samo pokazalo svemogućstvo Naredbodavca, dok bi čovek i dalje ostao ono što je bio Adam, a blagodat bi mu se ponovo dala izvan. Mogućnost novog grehopada tada ne bi bila isključena. Kroz Ovaploćenje Slova, pak, blagodat se čoveku već saopštava neizmenjivo. Ona postaje neoduzimljiva i postojano prebiva u ljudima. Slovo se oblači u telo da bi ga preobuklo u život: ne samo da bi ga spoljašnjim načinom sačuvalo od truležnosti, nego i da bi ga priopštilo životu. Sada je „telo obučeno u bestelesno Slovo Božije, te se više ne plaši smrti, ni truležnosti, budući da ima život kao haljinu i budući da je u njemu uništena truležnost”… Slovo je od početka prebivalo u svetu kao u nekom velikom telu, ustrojavajući ga i oživotvoravajući ga. I sasvim je priličilo da se pojavi i u ljudskom telu da bi ga oživotvorilo. Na čoveku je već bio ucrtan lik Slova. I kada se on uprljao i postao nevidljiv, „trebalo ga je obnoviti”. To se i ostvarilo u Ovaploćenju Slova.

5. Slovo je postalo čovek, u svemu sličan nama. Sveti Atanasije obično govori o „Ovaploćenju”, ali pod „telom” svagda podrazumeva punog čoveka, oduševljeno telo sa svim svojstvenim mu čulima i stradanjima… Zbog sjedinjenja sa Slovom telo se oslobađa svoje truležnosti i slabosti: „Jer, Slovo prebiva u telu”. Životvorna sila Slova oslobađala je telo Spasitel^evo od prirodnih slabosti: „Hristos je gladovao po svojstvu tela, ali nije iznemogavao zbog gladi”… Telo je bilo „lako sklono stradanju”, dostupno stradanju, alije u njemu bilo bestrasno Slovo. Nemoći su se približavale telu po dopuštenju volje samog Slova, a ne po neophodnosti i protiv volje. Gospod je dopuštao da se dešava sve što je svojstveno telu  da gladuje i plače, pa čak i da primi smrt. Međutim, Gospodnja smrt beše popuštenje Njegovog smirenja i ljubavi, a ne nužnost. On je bio vlastan da se razluči od tela i ono je moglo umreti. Međutim, ono nije moglo ostati mrtvo, „jer je postalo hram života”… Zbog toga je ono odmah oživelo i vaskrslo, „silom Života koji je u njemu obitavao”. Telo nije sputavalo Slovo, nego se samo u Njemu oslobađalo svoje ograničenosti. I ne samo ograničenosti, nego i sklonosti ka grehu. Jer, silom neizmenjivog Slova samo izmenjivo čoveštvo u Hristu prebiva neizmenjivo u dobru i sve varke pred njim postaju nemoćne. „Čoveštvo je napredovalo u Premudrosti, postepeno se uzdižući nad ljudskom prirodom, obožavajući se, postajući i javljajući se svima kao organ Premudrosti za dejstvo Božanstva i Njegovo prosijavanje”… „Dela, svojstvena samom Slovu, savršila su se posredstvom tela”. U tom služenju delima Božanstva obožavalo se telo. Čovečansko napredovanje u Hristu beše nepogrešivo… Čovečanska priroda u Hristu beše izobilno pomazana Duhom već prilikom krštenja u Jordanu. Od Njega mi počesmo da primamo pomazanje i pečat i useljenje Duha, pošto se u Njemu prvom osvetilo telo. Prosijavanje čovečanske prirode u Hristu jeste prosijavanje svekolike čovečanske prirode u njenim Prvinama. Na taj način, Slovo kroz Ovaploćenje ponovo postaje („sazdaje se”) kao početak puteva: stoga se i imenuje Prvorodni… Gospod je „postao naš brat po podobiju tela”. Njegovo telo se „pre drugih spaslo i oslobodilo”… Kao „Njegovi satelesnici” i mi se spasavamo ili oživotvoravamo, „jer i naše telo kao da već nije više zemno, nego samim Božijim Slovom privedeno u istovetnost sa Njim, koji radi nas postade telo”… Iskupljenje i spasenje se nisu ispunili samo u Ovaploćenju. Ono se produžavalo tokom celog zemnog života Gospodnjeg. Gospod je na dva načina projavio svoje čovekoljublje: uništio je smrt, obnovio prirodu, i „sebe javio u delima”, pokazavši da je Očevo Slovo, Vladika i Car vaseljene. Svojim vidljivim javljanjem Gospod je ljudima, koji su otpali od mislenog sagledavanja, pokazao nevidljivog Oca. Ispunjenjem zakona On je sa nas skinuo kletvu i osudu zakona. Međutim, „truležnost kod ljudi nije mogla da se prekrati bez smrti”. Stoga upravo u smrti treba videti „poslednji cilj” spasonosnog Ovaploćenja… „On je imao telo da bi mogao primiti smrt. I nije priličilo da se omete smrt, kako se ne bi zasmetalo vaskrsenju”… Krsna smrt beše „prinošenje sličnoga”, ispunjavanje opšteg duga. Međutim, smrt nije mogla zadržati „telo Gospodnje”, i ono je vaskrslo. „Na neshvatljiv način u jednom i istom savršilo se dvojako: smrt svih je dobila ispunjenje u Gospodnjem telu, a ujedno je u njemu uništena smrt i truležnost, zbog prisustva Slova”… Gospod nije umro po nemoći prirode, već po volji, radi opšteg vaskrsenja. On nije „svojom sopstvenom smrću skinuo sa sebe to telo, nego je primio smrt od ljudi da bi i samu smrt, koja se dotakla Njegovog tela, sasvim istrebio”. Telo Gospodnje nije videlo trulenje, nego je vaskrslo svecelo, budući da je bilo telo samog Života. Smrt Gospodnja je bila stvarna, ali ne zadugo: „On svoje telo nije ostavio dugo u takvom stanju, nego ga je samo pokazao mrtvim od dodira smrti i ubrzo ga je, u treći dan, vaskrsao, uznoseći sa sobom iz groba i znamenje pobede nad smrću, tj. netruležnost i nepričesnost stradanju javljenu u telu”. U Hristu je vaskrslo i vaznelo se svo čovečanstvo: „Kroz smrt se na sve ljude rasprostranila besmrtnost”. Gospod je ustao iz groba „u oboženom telu, slobodnom od mrtvila” i proslavljenom do kraja. „I nama takođe pripada ta blagodat i to je i naše prevaznošenje”. I mi se takođe uvodimo u nebesku oblast, kao satelesnici Hristovi… Učenje svetog Atanasija o iskupljenju u svojoj celosti jeste učenje o Vaskrsenju, o vaskrsenju čoveka sa Hristom i u Hristu.

6. Sveto Pismo nam o Spasitelju blagovesti dve istine: da je svagda bio Bog, Sin i Slovo i da je postao čovek. Otuda je u Pismu prisutna dvojnost kazivanja: slavno i uniženo. Poslednje se tiče čoveštva Hristovog… Slovo nije prosto „ushtelo da bude u telu” ili da se „javi” u njemu, nije jednostavno sišlo u čoveka, nego je postalo čovek, postalo Sin čovečiji. Kod Atanasija se često susreću netačni i nepotpuni izrazi: obukao se ili obitavao, hram, obitelj, organ… Međutim, on jasno razdvaja javljanje Slova u Hristu od Njegovog javljanja i obitavanja u svetiteljima. Hristos je postao čovek. U Hristu je vidljivo telo bilo telo Boga, a ne čoveka. On je telo učinio svojim „sopstvenim”, i nemoći tela su postale „svojstvene” Slovu. Dela Hristova nisu bila razdvojena, s tim što bi jedna bila po Božanstvu, a druga  po čoveštvu, nego „se sve svršavalo zajedno” i nerazdeljivo… I sama pljuvačka Hristova beše božanstvena (i stoga celebna i životvorna). Jer, Ovaploćeno Slovo je sebi „usvojilo” sve telesno. Ne [može se reći] da je jedan žalio za Lazarom, a drugi ga vaskrsao, nego  Jedan isti. Od Djeve se po ploti rodio Bog, a Marija je Bogorodica. Slovo se nije promenilo ili pretvorilo u nešto drugo, niti je telo, rođeno od Marije, postalo jednosušno Njemu… Marija se i odabira radi toga da bi „od nje” Gospod primio telo, „slično nama”, a ne jednosušno Božanstvu. „Samo Slovo od Marije prima telo i rađa se čovek: po prirodi i po suštini  sušto Božije Slovo, a po telu od semena Davidovog i od Marijinog tela  nastali čovek”… Opisnim izrazima sveti Atanasije jasno raskriva jedinstvo Hrista Bogočoveka i neslivenu dvojstvenost u Njemu  Božanstva jednosušnog Ocu i čoveštva sličnog i srodnog nama. Upravo je stoga On  Jedan i Isti bio i Spasitelj, i Slovo i Drugi Adam.

7. Slovo se očovečilo, da bismo se mi „obožili”, „da bi nas obožilo u sebi”. Oboženje je usinovljavanje Bogu, „čime sinovi čovečiji postaju sinovi Božiji”. I mi se, „prihvaćeni od Boga Slova, obožujemo radi Njegove ploti”, tj. silom Njegovog Ovaploćenja. Jer, Slovo se u rođenju od Djeve nije sjedinilo sa nekim određenim čovekom, nego sa čovečanskom prirodom. Stoga se sve što se savršava u Hristovom čoveštvu neposredno (ali ne i prinudno) rasprostranjuje na sve ljude kao „srodnike” i „satelesnike Njegove”, i to ne samo zbog sličnosti, nego i zbog stvarne sapričesnosti svih ljudi u Njegovom čoveštvu. Jer, On je čokot, a mi smo loze, „sjedinjene sa Njim po čoveštvu”. Kao što su loze jednosušne sa čokotom i iz njega ishode, tako i mi imamo jednorodno telo sa Gospodom i primamo od Njegove punote, Njegovo telo za nas jeste „koren vaskrsenja i spasenja”. Opšte obnovljenje, pomazanje, iscelenje, vaznesenje već se izvršilo u Hristu, budući da su svi poneseni u Njemu. To nije prosta „shodnost” ili zamena, nego pravo jedinstvo. Stoga se u Hristu svekoliko čovečanstvo pomazuje duhom na Jordanu, umire na krstu i savaskrsava u netruležnosti: u Njemu, „jer On na sebi nosi naše telo”… Ali, to saučestvovanje i sapričesnost čoveštvu Hristovom treba još da se razotkrije i ostvari u podvigu ljudi. Kroz primanje tela od strane Slova, čovečanska priroda postaje „duhoprijemčiva” i zaista prima Duha, postaje „hram Božiji”, hram Duha Svetoga koji živi u nama. Mi postajemo „prijatelji Duha”… U primanju darova Duha mi se sjedinjujemo sa Hristom: „Pojeni Duhom, mi pijemo Hrista”. Jer, „Duh, kao pomazanje, jeste dah” Sina i u Njemu „Slovo proslavlja, obožuje i usinovljuje tvorevinu, privodeći je Ocu”. Slovo sve zapečaćuje i pomazuje Duhom Svetim. U Duhu „mi postajemo pričesnici Božanske prirode”. Duh je „energija” Slova. Stoga useljenje Slova znači sticanje Duha. Slovo je primilo telo („Bog plotonosac”) i ljudi primaju Duha, postajući „duhonosni”. Silom Duha u čovekovoj prirodi sagorevaju čulne požude, iz nje se izgoni naklonost ka grehu, i njoj se saopštava sposobnost da se ne „vara vidljivim”. Đavo sada (posle Hrista) „zbog Hristove sile, slično vrabcu, služi kao igračka za decu”. Čoveku je data vlast nad demonima i iskušenjima. Krsnim znakom, kao znamenjem pobede, prestaje svako vračanje i čaranje, a demoni se izobličavaju u njihovom mrtvilu. U svemu tome je glavno i osnovno to što je žalac smrti istrgnut iz tvorevine. Prihvaćeni Slovom, ljudi „već nasleđuju večni život”. Oni više „ne ostaju grešnici, ni mrtvi zbog svojih strasti, nego, podignuti silom Slova, za svagda prebivaju besmrtni i nepropadljivi”. Smrt je prestala da užasava i da bude strašna, budući da je dato obećanje da ćemo se, ustavši iz mrtvih, sa Hristom zacariti na nebesima. I sada nam je već dostupno savlađivanje sveta u podvigu odricanja, koji pomazuje Duh. Taj put prohode hrišćanski podvižnici koji silom Duha pobeđuju nemoć prirode, koji shvataju tajne i nose Boga. Njihov podvig svedoči o pobedi Hrista nad smrću. Veliko mnoštvo takvih mučenika svakodnevno uzrasta u Hristu i podsmeva se smrti… Neka sumnjalica pristupi Hristu sa verom, pa će uvideti nemoć smrti i pobedu nad njom. Jer, Hristos u svakog pridošlicu „udahnjuje silu protiv smrti”… Postavljen je Kamen krajeugaoni, „da bismo i mi mogli biti nazidani na Njemu, kao drago kamenje”. U oboženju se polaže osnova savršenog saveza ljubavi među ljudima, po obrazu i primeru Božije jednosušnosti  silom Duha.

8. Iskupljenje predstavlja završetak i vaspostavljanje stvaranja. Stoga je ono delo Slova. Međutim, u njemu se daje više, „veća blagodat” od prostog povratka u prvostvoreno stanje, od običnog vaspostavljanja onoga što je izgubljeno u grehopadu. Jer, Slovo postade telo… Čovek je neizmenjivo postao „sažitelj Boga”. Truležnost je ukinuta. Tvorevina je primila konačnu postojanost kroz „telo Boga”. Sazdana je nova tvar. 0 tome je bilo otkriveno u Pismu koje ga je nazvalo „Prvorođenim” i „početkom puteva”. „Pre gora rođena”, Premudrost Božija se „sazdaje kao početak puteva” (Prič.8,22; 25). To je prevečni savet o stvaranju i iskupljenju Slovom i u Slovu, o spasonosnom očovečenju Slova, kao početku „nove tvari”, koja prevazilazi „prvonačelnu tvorevinu”. U drugom dolasku Hristovom ispuniće se sav promisao Božiji: Hristos će doći u slavi „i svima dati plod Krsta svoga  vaskrsenje i netruležnost”…

4. ISTINA TROJIČNE JEDNOSUŠNOSTI

1. Na bogoslovsko raskrivanje tajne Svete Trojice sveti Atanasije je bio izazvan arijanskom pometnjom. U svojim radovima on, pre svega, razmatra i opovrgava arijanske zaključke i pozivanja na Pismo. Međutim, zajedno sa tim, za svetog Atanasija je trojično ispovedanje i unutarnja potreba, kao uostalom i zasnivanje vere i uzdanja u spasenje. Arijanska laž, međutim, ruši svo delo Hristovo. Tvorevina ne bi mogla pružiti istinito bogopoznanje, ni pobedu nad smrću, ni sjedinjenje sa Bogom. „Kada bi Slovo, [navodno] budući tvar, postalo čovek, čovek se ne bi obožio budući da se ne bi sjedinio sa Bogom”… Čovek jedino u jednosušnom Sinu pronalazi opštenje sa Bogom. I samo nas jednosušni Duh sjedinjuje sa Ocem. U dogmatu jednosušnosti sveti Atanasije, u stvari, štiti stvarnost spasenja.

2. U rasvetljavanju trojičnog dogmata sveti Atanasije polazi od poimanja Boga kao sveblažene punote bića. Kao prosto, blaženo i nedostižno Suštastvo, i ujedno uzvišenije od bilo koje druge suštine, Bog je iznad svakog čovekovog razmišljanja. Učenje o savršenoj prostoti i unutarnjoj punoti Božanskog bića i života za svetog Atanasija predstavlja nepokolebivu osnovu u razjašnjavanju istine večnog rođenja i jednosušnosti Jedinorodnoga, Sina i Slova. Slovo je rođenje [plod] Oca i rođenje suštine i iz suštine, „sopstveno rođenje suštine”. Jer, svako rođenje jeste rođenje iz suštine: rođeno je svagda jednosušno sa onim ko rađa. To je osnovna i osobena crta rođenja, njegova svojevrsnost, za razliku od drugih načina postanka, a, pre svega, od stvaranja. Stvaranje se svagda vrši ili iz nekog predpostojećeg materijala, ili ni iz čega. Stvoreno svagda ostaje spoljašnje u odnosu na stvaraoca ili sazdatelja. Ono ne liči na njega, niti mu je podobno, već je „drugosušno”… Sin se rađa, jer Njegovo biće pripada neophodnosti Božanske prirode. Ona je plodonosna i plodna sama po sebi. „Suština Oca nikada nije bila nedovršena u smislu da bi joj nešto što joj pripada bilo pridodato kasnije”… Poricanje večnosti Sina i Njegove savečnosti Ocu nije hula samo na Sina, nego i na Oca. To je unižavanje Očevog dostojanstva, poricanje Božije neizmenjivosti. To znači dopuštati da je „On nekada bio bez svog sopstvenog Slova i bez Premudrosti, da je nekada svetlost bila bez zraka, da je izvor bio bezvodan i suv”. Ali „izvor koji iz sebe ne toči, već nije izvor”… Bog je večan, izvor je večan, pa stoga mora biti večna i Premudrost  Slovo, večno mora biti i rođenje. Ukoliko nekada nije bilo Sina, onda nekada Bog nije bio Otac te, prema tome, nije bilo ni Trojice. „Bilo je kada nije bilo Trojice, već je bila samo Jedinica: nekada je bila nepotpuna Trojica, pa je onda postala potpuna”. To znači razdvajati i sastavljati Trojicu i spajati je iz nepostojećeg, „iz međusobno stranih priroda i suština”. To znači i samu Trojicu smatrati niklom („stvorenom”, sazdanom), složenom, spojenom kroz prirastanje i dodavanje. Ovakvim rasuđivanjima sveti Atanasije nastoji da pronikne u „tajnu” arijanstva kao odricanja Trojičnosti i Trijedinstva Božijeg. I zaista, arijanstvo je recidiv apstraktnog monoteizma, poricanje najuzvišenije novine hrišćanskog Otkrivenja  istinskog znanja o Bogu kao o Presuštoj Trojici… U svojoj neizmenjivosti Otac je svagda bio Otac, naglašava sveti Atanasije, Otac „sopstvenog Sina”. Iz odnosa između Oca i Sina mora biti isključen svaki sled, svako „produžavanje” ili „rastojanje”. Među njima postoji puna i svesavršena savečnost u kojoj se isključuje svako „nekada” i „kada”. Jer, vremenskim odredbama se ne može ograničiti večni i neizmenjivi Bog, Sušti, koji uvek prebiva Otac Sina. Ta večnost i savečnost, u stvari, i znači da je Sin rođenje, a ne stvorenje. A ako je rođenje, onda je iz suštine, ek tis usisas, i zbog toga jednosušno  omousios. „Ono što postaje od nekoga po prirodi, predstavlja istinsko rođenje”, „prirodno rođenje”. Rođenje se savršava „po prirodi”, a ne po volji ili po htenju. Neophodnost Božanskog rođenja ne znači prinudu ili neproizvoljenje. Svetog Atanasija su upravo za tako nešto optuživali, ali je on optužbu zasnovano opovrgavao. Njegova misao ne zamenjuje slobodu htenja prinudom. On kaže da je „ono što je u prirodi više i prvobitnije od slobodnog izbora”. Ono stoga nema početka od koga bi počelo da postoji: ono ne može da ne bude. Bog nije počeo niti je počinjao da bude blag i milostiv. Nije potrebna Njegova volja da bude takav, budući da On jeste Blagost. Pa ipak, On nije blag po prinudi i protiv volje. Isto tako, nije potrebno savetovanje ili izvoljenje da bi Bog bio Otac, i ne treba ni pomisliti da je Bog mogao biti bez Sina. Ocu je poželjna Njegova sopstvena Ipostas i Ocu je poželjan Njegov sopstveni Sin, sušti od Njegove suštine. Biće je prvotnije od volje, zajedino u volji postoji neopredeljenost mogućnosti i izbora. Rođenje Sina je pre stanje unutarbožanskog života, negoli dejstvo i akt. Otuda savršena bliskost i jedinstvo Oca i Sina. Otac je u Sinu i Sin je u Ocu. I „suština Oca pripada Slovu”. „Svecelo biće Sina sopstveno pripada Očevoj suštini… Budući od Oca, biće Sina i jeste u Ocu. I Otac je u Sinu. Ono što je sopstveno od Oca, jeste Sin. On je u Sinu kao što je sunce u svome blistanju, kao um u slovu, kao izvor u potoku”… Zbog toga Sin i jeste „obraz Očev”, istinski i „nerazličit Obraz”, „obličje Božanstva” u kome se sagledava i poznaje Otac. Čim je prisutan Otac, prisutan je i Sin”… „Čim postoji Ipostas (Očeva), bez sumnje istog momenta treba da postoji i njen Obraz i obličje. Jer, Obraz Božiji se ne ocrtava u nečemu spolja, nego je sam Bog Njegov roditelj. Videvši sebe u Njemu, On se raduje zbog Njega”… Kada to Otac nije video sebe samog u svom Obrazu”?… U ovim rasuđivanjima svetog Atanasija stvaralački se preoblikuju neoplatonistički motivi. Istovremeno, on Origenovo učenje o večnom rođenju Sina oslobađa od motiva subordinizma. On raskriva učenje o Svetoj Trojici kao učenje o zatvorenoj ili završenoj punoti Bića i Života, izvan svakog odnosa prema Otkrivenju Boga u svetu, i kao bezuslovni i ontološki prius svakog Otkrivenja.

3. Sveti Atanasije ishodi iz sagledavanja živog jedinstva Oca i Sina. „Božanstvo od Oca neizliveno i neodvojivo prebiva u Sinu. U naručju Očevom nikada ne prestaje Božanstvo Sina”… Otac i Sin su jedno i jedini u jedinstvu suštine, u „istovetnosti prirode”, u nerazdeljivoj „istovetnosti jednog Božanstva”. Sin neizmenjivo ima Očevu prirodu i Božanstvo Sina jeste Božanstvo Oca. Sveti Atanasije je tu istovetnost voleo da imenuje rečju: idiotis –   sopstvenost ili svojstvenost [osobenost]. Međutim, on Nikejsku odredbu smatra najtačnijom: Jednosuštan, omousios. To označava više od jednakosti, istosti i sličnosti. Za svetog Atanasija to znači strogo jedinstvo bića, neraskidivu i neizmenjivu istovetnost, neslivenu neodvojivost Sina od Oca. Podobije i shodnost, podudarnost određenja jeste posledica toga jedinstva. Pojam podobija je isuviše bled. Osim toga, on se ne koristi u [govoru] o suštinama, nego o spoljašnjem izgledu i osobinama. Osim toga, taj pojam podrazumeva prekomernu razdeljenost onih koji se upoređuju i upodobljuju. Jednosušnost ne znači samo podobije, nego istovetnost u podobiju. „Otac i Sin su jedno ne u smislu da je jedno razdeljeno na dva dela (koji zajedno čine jednu celinu), niti u smislu da je jedno ponovljeno dva puta. Naprotiv, dvoje su po broju zbog toga što Otac jeste Otac, a ne Sin, a Sin jeste Sin, a ne Otac. Međutim, priroda je jedna. Ako je kao rođenje nešto drugo, Sin je kao Bog  jedno isto [sa Ocem]”… Otac i Sin „su dvojica, ali, u isto vreme, nerazdeljiva i nerazlučiva jedinica Božanstva”, monas tis theotitos. Razlikovanje i razlika Oca i Sina imaju svoje mesto samo unutar jednog Božanskog Bića. Kod svetog Atanasija nemamo posebnih termina za označavanje Trojice u jedinici Božanstva. Reč prosopon u učenju o Trojici on nikada ne upotrebljava. Reč ipostasis za njega se, po smislu, poklapa sa osia, kao i kod otaca Nikejskog sabora. U svakom slučaju, on ih nikada nije razlikovao onako kako su ih, još za njegovog života, razlikovali Kapadokijci. Stoga se on ograničava na lična imena Oca, Sina i Duha i opredeljenja koja razjašnjavaju Njihov uzajamni odnos: Onaj koji rađa, Rođeni, „Onaj koji je od nekoga” i „Onaj, od koga je On”, i slično… Otuda proishodi izvesna bledunjavost u iskazivanju ipostasnih razlika. Sva pažnja svetog Atanasija usredsređena je na izobličavanje onih koji rasecaju i poriču jednosušnost nerazdeljive Trojice. On sa svom silom želi da istakne unutarbožanski i najverodostojniji smisao i karakter Božanskog rođenja i bića Slova. U tome smislu on razjašnjava izreku Nikejskog simvola: „Iz suštine Oca”. Ona izražava „istinitost i neizmenjivost” Sinovstva, „neodvojivost i jedinstvo sa Ocem”, „istinitu večnost Suštine od koje je rođeno i Slovo”. Zbog toga sveti Atanasije u istom smislu govori o „prirodnom rođenju”, o „Sinovstvu po prirodi”, i o „rođenju po prirodi”…

4. Sopstveno Slovo Očevo, Sin Božiji po prevashodstvu jeste Tvorac i ustrojitelj sveta, početak Božanskog Otkrivenja u svetu, „život koji se iz Oca, kao iz izvora, izliva i sobom sve oživotvorava”. Sva tvorevina je došla u biće kroz Slovo i ništa ne postoji mimo Slova, niti se bilo šta sazdaje bez Slova. Otac ništa ne čini bez Njega. Pa ipak, samo biće i rođenje Sina nije povezano sa izvoljenjem Božijim o stvaranju sveta, niti se Sin rađa stoga što kroz Njega i u Njemu treba da se stvori svet. „Svoje biće Božije Slovo nije dobilo radi nas… On, kao moćan, nije zbog naše nemoći dobio svoje biće od jedinog Oca, tj. da bi Njime, kao oruđem, Otac nas sazdao… Da je Bogu bilo ugodno i da ne stvara svet, Slovo ništa manje ne bi bilo u Ocu i Otac u Slovu”… Za biće Sina ne postoji uzrok: „Kao što Otac ima biće nezavisno od svakog uzroka, tako ne treba tražiti uzrok ni Njegovom Sijanju. Stoga je i napisano: U početku beše Slovo, i Slovo beše u Boga, i Slovo beše Bog. I nije dodato: Zbog čega je tako”… Gospod nema drugog uzroka da bude Slovo osim što je  Očevo Rođenje [Porod] i jedinorodna Premudrost. Ta „bezuzročnost” ne označava ništa drugo do večnost i biće. Uzroci postoje samo za ono što nastaje, što izniče. Božansko Biće, pak, jeste sasvim bespočetno. 0 njemu možemo samo kazati: jeste… Time se isključuje svaka mogućnost pitanja o uzrocima: nema ničega što bi bilo ranije od toga  jeste… Sa svom odlučnošću sveti Atanasije opovrgava arijansko učenje o Slovu kao Posredniku, pokazujući njegovu besciljnost. Bog nema potrebe za saradnikom i pomoćnikom  jednim pokretom volje On može sve da učini. U Bogu nema razmetljivosti ni gadljivosti usled kojih bi stvaranje prepustio drugome, smatrajući ga nedostojnim sebe. Bog nema potrebe za oruđem da bi mogao da stvara, kao što, inače, drvodelja ne može bez testere i sekire. I sa druge strane, ako je stvaranje nedostojno Boga, zašto bi bilo dostojno da stvori ma i jednu tvar kao svoje oruđe? Zar za stvaranje Posrednika nije potreban novi posrednik, i tako dalje do beskonačnosti, zbog čega bi stvaranje već bilo sasvim onemogućeno? I ako Bog uopšte može da stvara, zašto bi mu bio potreban posrednik?… Sin se ne rađa radi Otkrivenja, nego se Božije Otkrivenje ostvaruje u Njemu i kroz Njega. Biće Sina prethodi tvoračkom izvoljenju o svetu. „Za Boga je stvaranje na drugom mestu, a na prvom je  rađanje”; tj. „imati sebi srodnog po prirodi i biti Otac sopstvenog Sina”. „Kad u Bogu ne bi bilo prvog, što je od prirode, kako bi bilo drugo, što je od izvoljenja?”… Ono što se sazdaje po volji Božijoj „dolazi u biće, sastavljajući se izvan i gradi se vlastitim Rođenjem iz suštine Božije”. Slovo je tvoračko i stvaralačko Slovo, „živa Očeva volja, suštastvena energija”. Međutim, stvaranje je u isto vreme i zajedničko delo i zajedničko Otkrivenje cele Trojice, svecelo tvoreće i stvaralačke. „Otac sve stvara Slovom u Duhu. Jer, gde je Slovo, tamo je i Duh. I što je stvoreno Slovom, od Duha kroz Sina ima silu bića”. Sve „što se daruje, daje se u Trojici”  i samo biće.

5. Po svedočanstvu svetog Grigorija Bogoslova, u učenju o Duhu Svetom „Atanasije se prvi i jedini, ili sa veoma malobrojnima, usudio da jasno i otvoreno stane u odbranu istine, te da pismeno ispovedi jedno Božanstvo i jednu suštinu Trojice”… I zaista, učenje o Svetom Duhu sveti Atanasije razvija sa izvanrednom jasnošću i silom. On ishodi iz pojma o punoti i savršenom jedinstvu Svete Trojice  „sva Trojica je jedan Bog”. „Ona je nerazdeljiva i sama sebi podobna”, istovetna i usredotočena u sebe. „Postoji sveta i savršena Trojica, koja se poznaje u Ocu i Sinu i Svetom Duhu, koja nema ničega stranog ili pridodatog izvana”… Trojica je Trojica ne samo po imenu ili načinu izražavanja, nego u samoj istini i suštastvenosti. Jedno je od dvoga:
ili je Duh tvorevina, i tada nema Trojice (jer, „kakvo bi to bilo bogoslovlje koje se sastoji iz Sazdatelja i tvorevine?”), ili je Bog Trojičan, i tada je Duh potpuno nesličan tvorevini, „sopstven jedinom Slovu, sopstven i jednosuštan i jedinom Bogu” (tj. Ocu). Pri takvom savezu i jedinstvu u Svetoj Trojici, ko će pokušati da razdvoji Sina od Oca, ili Duha od Sina i od samog Oca… Jer, u Njima, u Ocu i Sinu i u samom Duhu, jeste jedno Božanstvo… Duh Sveti je načelo obnovljenja i osvećenja, Duh života i Duh Svetinje, Pomazanje i Pečat. Radi Duha mi se svi nazivamo pričesnicima Božijim. Kada bi Duh Sveti bio tvar ne bismo mogli da se pričestimo Bogom: „Mi bismo se sjedinjavali sa tvorevinom i ostajali bismo tuđi Božanstvenoj prirodi, kao njoj ni malo ne pričesni”. Stvarnost oboženja svedoči o Božanstvenosti Duha: „Ukoliko nas Duh čini bogovima, nema sumnje da Njegova priroda jeste priroda Božija”… Duh Sveti ishodi od Oca. On je „ishođenje” Očevo (to ekporevma tu Patros), Očev Duh. Sveti Atanasije ne razjašnjava smisao „ishođenja”, pozivajući se na ograničenost ljudskog poznanja. Međutim, taj način postojanja jasno razlikuje od „rođenja”, ističući savršenu jedinstvenost rođenja. Sin je Jedinorodni i zbog toga  jedinstven. „Jedini Otac jeste Otac jedinstvenog i jedinog Sina”. To je više nego prosto razjašnjenje rečima. Jedino u Božanskoj Trojici postoji pravo i neizmenjivo Očinstvo i pravo i neizmenjivo Sinovstvo. Jer, samo Sin Božiji jeste u pravom smislu Sin  rođen kao Sin, a ne radi toga da bi postao otac, kako inače biva kod tvarnih rođenja. I Otac jeste samo Otac, „jer sam nije od oca”… Duh se ne rađa i zbog toga se ne naziva bratom Sina, nego se svagda naziva samo imenom Duha Svetog… Istovremeno, Duh „nije izvan Sina, zbog čega se i naziva Duhom usinovljenja”, Duhom sile i premudrosti, a Božija Sila i Božija Premudrost jeste Hristos. „Gde je Slovo, tu je i Duh”. Duh ima „isto jedinstvo sa Sinom, kao Sin sa Ocem”, i isto svojstvo. Gde je svetlost, tamo je i sijanje. Gde je sijanje, tamo je i njegovo dejstvo i svetlozarna blagodat. Duh je „sopstveni Obraz Sina”, Njegova „živa delotvornost i sijajuća blagodat”. On sjedinjuje tvorevinu sa Slovom i u Njemu Slovo tvorevini daruje „Očev dar”. „Jer, sve dela i razdaje sam Otac kroz Slovo u Duhu”… U svome ispovedanju o Duhu Svetome sveti Atanasije nastoji da pokaže savršeno jedinstvo i jednosušnost Svete Trojice i Trojičnog delovanja, jedinstvo osvećenja. Zbog toga on sa osobitom upornošću govori o nerazdeljivosti dejstva Sina i Duha.

6. Sveto krštenje je spasonosno kada se obavlja po predanoj veri u ime jedne i nerazdeljive Svete Trojice. Tajnovodstvo se vrši u ime Svete Trojice. „Onaj ko oduzme bilo šta od Trojice i krsti se samo u ime Oca ili samo u ime Sina, bez Duha, neće ništa primiti. Naprotiv, i onaj koji se krštava i onaj koji umišlja da predaje krštenje, ostaju prazni i neposvećeni”… Arijansko krštavanje „u Tvorca i tvar, u Sazdatelja i u sazdano”, bez obzira na spolja izgovarane ustavom propisane reči, „ima samo lažni izgled”. Jer, sa rečima treba da se sjedini prava vera… Krštenje se savršava u ime Svete Trojice, jer Trojica daruje blagodat: „Ne kao nepotpun, Bog je kao Otac svojom Premudrošću osnovao zemlju i sve stvorio Suštim Slovom koje je od Njega, te svetu kupelj ukrepljuje istim Sinom… U svemu što dela, Otac dela kroz Sina. Tako je i u krštenju: koga krštava Otac, toga krštava i Sin, i koga krštava Sin, toga osvećuje Duh Sveti”. Jer, Trojično dejstvo je jedinstveno…

Preuzeto iz knjige “Istočni Oci 4. veka“, u izdanju manastira Hilandara.

 

 

 Sveti Maksim Arhiepiskop srpski