Na praznik Sv. proroka Jeremije i Sv. Panareta, u crkvi Svete Trojice (Donji manastir Ostrog) odslužena je Sveta Liturgija. Načalstvovao je protosinđel Pavle, a sasluživali su mu jeromonah Sergije, jeromonah Panaret i jerođakon Zosima. Prisustvovao je veliki broj vjernika koji su se na kraju Liturgije pričestili. Sabratu manastira jeromonahu Panaretu je danas imendan. U to ime je prerezan slavski kolač, a u slavu Sv. Panareta čije ime on nosi. O. Pavle se na kraju obratio vjernicima, govoreći o podvigu monaštva i zamolio o. Panareta da nešto kaže o žitiju Sv. Panareta o kome se malo zna.
Riječ o. Panareta o žitiju Svetog Panareta:
Sveti Panaret, koji je malo poznat u našem narodu i o kome se malo zna, bio je rodom sa Kipra. Rođen je u malom ribarskom naselju blizu apostolskoga grada Pafa 1701. godine. Pobožan od malena, otišao je u manastir kada je imao svega četrnaest godina. Prvi manastir u kome je bio nalazio se nedaleko od njegove kuće, gde je iguman bio njegov stric. U poslušanju je proveo 40 godina obnavljajući kako crkve i građevine manastirske, tako i duhovni život kiparske Crkve. Danas ga sa pravom nazivaju obnovitljem duhovnog i monaškog života na Kipru. U 54. godini svoga života proizveden je jednoglasnom odlukom Svetoga sabora kiparske Crkve za njenoga poglavara (Arhiepiskopa, sa sedištem u gradu Pafu). Podvižnik kako u manastiru, tako i u episkopstvu, Sv. Panaret ne samo da nije umanjio podvige prvobitne revnostvi nego ih je naprotiv umnožio. Uvek nasmejanoga i vedroga lica dane je provodio izvršavajući administrativne i pastirske dužnosti episkopske službe, dok bi noći provodio u neprestanoj molitvi, čitanju Psaltira, sozercanju i pravljenju mnoštva velikih poklona(metanija). Osobito se upražnjavao u praktikovanju umno srdačne molitve ”Gospode Isuse Hriste pomiluj me” udostojavajući se različitih Božanstvenih poseta. Molitvenik, isposnik, prozorljivac i Čudotvorac još za života, Sv. Panaret je imao i osobit tajni podvig nošenja gvozdenih veriga na svome telu. Od mnogobrojnih čuda koje je činio kako za života, tako i posle smrti, pomenućemo samo neke od njih. Naime, ubrzo nakon dolaska na mesto Arhiepiskopa kiparske Crkve gradonačelnik grada Pafa nahuškan demonskom zavišću okomio se na Svetoga pastira. Ponižavanja, uvrede i klevete upućivao mu je u svim mogućim prilikama: na trgovima, u crkvama, na banketima. U svim tim okolnostima Sv. arhipastir mu nikad nije odgovarao ni reč, već bi trpeljivo i smireno podnosio slabost svoga bližnjega. Ipak uočivši da datoj osobi nije na korist toliko ćutanje, jer se nije ispravljao, jednom prilikom dok se svetitelj vraćao iz crkve u Arhiepiskopiju gradonačelnik je prolazio pored njega i po svom ustaljenom običaju počeo da ponižava Arhijereja kako je tobože licemer. U tom momentu svetitelj se okrenuo prema njemu i strogim licem i rečima rekao mu: ”Umukni”! i gle čuda gradonačelnik je onemeo. Mada su mu mnogi doloazili sa molbom da vrati govor postradalome Arhiepiskop je bio neumoljiv. Nakon godinu dana sam vladika je pozvao gradonačelnika i pomolivši se nad njegovom glavom i zakrstivši ga isti je progovorio.
Poslednje dane svoga života Arhiepiskop je proveo u postelji trpeljivo podnoseći bolest. Pored njega kao kakva pomoć bio je samo njegov lični đakon, koji se brinuo za njegove najneophodnije potrebe, ukazujući mu negu i pažnju. Jednom prilikom, nekoliko dana pre njegovog blaženog predstavljenja, Sv. Panaret ga je pozvao i rekao mu da hitno ide na gradsko pristanište gde će naći brod na kome će biti jedan od Mitropolita neke maloazijske crkve (oslovivši tog Mitropolita po imenu) i da mu kaže da ga Arhiepiskop zove da dođe kod njega kako bi video slavu Gospodnju. Đakon ga je saslušao, ali nije obraćao pažnju na njegove reči jer je mislio da on to govori u bunilu. Malo kasnije Svetitelj je ponovio đakonu iste reči, međutim ovaj se opet oglušio o njih. Popodne Sv. Panaret mu je i po treći put rekao iste reči i pitao ga da li je bio na pristaništu. Đakon je odgovorio odrečno, ali na insistiranje episkopa ovaj put đakon je pošao. Dok se približavao pristaništu, ugledao je jednu veliku lađu kako pristaje i prišao joj da se raspita ”ima li na njoj možda neko od sveštenih lica”. U tom momentu obratio mu se jedan episkop sa pitanjem može li nešto da mu pomogne. Saznavši za njegovo ime, đakon se obradovao i rekao mu kako ga je Arhiepiskop poslao da ga pozove kod njega u Arhiepiskopiju. Mitropolit se začudio pozivu s obzirom da niko nije znao za njegov dolazak i da su oni po nuždi pristali u grad Paf putujući u Jerusalim, kako bi se sklonili od bure koja je pretila da se podigne.
Došavši kod svetitelja Mitropolit se veoma obradovao ugledavši ga. Provevši u razgovoru nekoliko sati, Sv. Panaret ga je zamolio da ostane kod njega i sutra, kako bi mu pomogao u nečemu i video slavu Gospodnju. To isto veče Sv. Panaret se prestavio, a dotični Mitropolit mu je održao opelo udivivši se prozorljivosti Arhijereja. Na samom danu parastosa dok je Svetitelj ležao u svome ćivotu na sredini crkve, mnogi iz grada i okolnih mesta priticali su mu da se oproste sa njim i uzmu poslednji blagoslov. Svevrlinski episkop ljubeći svoju pastvu i brinući o njoj i po svojoj smrti tom prilikom je iscelio, na sami dodir njegovog svetog tela, jednoga čoveka od slepila i jednoga čoveka od nepokretnosti (prohodao je). Zbog mnoštva poklonika i hodočasnika koji su svakodnevno priticali njegovom kivotu, sveta kiparska Crkva odlučila je samo nakon dve godine od upokojenja da ga kanonizuje za Svetitelja. U 19. veku zbog bojazni od Turaka, koji su hteli da zapale njegove svete i netruležne mošti i na taj način ugase svaku nadu na slobodu i rodoljublje, episkop grada Pafa odlučio je da njegovo telo premesti iz Sabornog Hrama Sv. Georgija u obližnji zvonik i tamo ih pohranivši zazida. Na ovome mestu počivaju i dan danas. Verige koje je Sv. Panaret nosio izlomljene su tako da se jedan deo njih čuva na Kipru, drugi deo u Manastiru Vatopedu i treći deo u Man. Dionisijatu na Svetoj Gori. One miomirišu i dan danas i mnogo ljudi se isceljuje posle njihovog celivanja. Na Kipru se Sv. Panaret i Sv. Lazar Četvorodnevni smatraju za najveće i najznačajnije Svetitelje ovoga naroda i ove pomesne Crkve.
