У равни Светог Предања Цркве која се односи на њену писану ријеч, у Житијима Светих, о Светом новомученику Станку налази се само кратак запис о Светом Станку Чобанину, забиљежен од стране Светог Аве Јустина Поповића у вријеме док су свете мошти Станкове почивале у Горњем манастиру острошком. Он гласи овако: „Дечака Станка, који чуваше овце у никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечије ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу, у црквици Часног Крста, где се подвизавао Свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу (у кивотићу где му почивају Свете и нетљене руке)“ (Архимандрит др Јустин Поповић, Житија Светих за април, Београд, 1973, 456).
Међутим, у току каснијих истраживања која су рађена са циљем пи- сања опширнијег житија Светог новомученика Станка, запис у кивотићу који помиње Свети Ава Јустин, није пронађен. (Истраживања је обављао, са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, уважени историчар, професор Педраг Вукић са протосинђелом Павлом Радусиновићем, у љето 2003. године, на основу чега смо сачинили овај мали додатак наведеном запису о Светом новомученику Станку; прим. прир) Оно што је историји познато, а што се односи на годину страдања Светог Станка која се у Житијима наводи, то је да су Турци 1712. године попалили Бјелопавлиће, што обухвата и извјестан број подострошких села, одакле, према локалном предању, води поријекло Свети новомученик Станко. Локалних предања о Светом Станку, према поменутом истраживању, има поприличан број. Као што је увијек случај када је у питању усмјено народно предање, тако и овдје имамо карактеристичну појаву варијантности једног предања, те се Свети Станко негдје описује као „свето дијете“ обдарено необичним благодатним даровима, а негдје као чобанче које је хтјело да заштити своје стадо оваца од Турака који су плијенили стоку и које је тако пострадало. Међу предањима познато је и једно које говори о одбијању Светога Станка да престане да се крсти када су му Турци то наредили. То се догодило у вријеме поменуте похаре Бјелопавлића, у којој су Турци сјекли и убијали људе, а извјестан број су намјеравали да преселе у околину Сарајева, у централну Босну и да их насилно преведу у ислам. Свети Станко није хтио да се потурчи, и крстио се од ужаса. Турци су му наредили да престане да се крсти. Но, како је Свети Станко наставио пред њима да се крсти, они му најприје посјекоше руке, а потом га спалише у Вељој пећини, на планини Незброј, која се налази изнад подострошког села Подвраће. Према предању, у поменутој пећини спаљен је народ који није успио на вријеме да побјегне и да нађе уточиште од Турака, па како их Турци открише тако их у Вељој пећини спалише, а са њима и Светог Станка. Мјештани села касније пронађоше његове свете и нетљене руке и однијеше на Острог гдје се и до данас чувају.
Године 2004. освештан је, у славу Божију, храм Светог новомученика Станка који се налази изнад Доњег острошког манастира, гдје су његове свете нетљене мошти пренијете и пред којима се моле и поклањају безбројни хришћани из цијелога свијета, иштући помоћ и благослов Светог новомученика Станка, чијим молитвама Господ нека помилује и спасе сав христољубиви народ.
Спомен Светог новомученика Станка се празнује 5/18. децембра.
