У Сиропусни недјељу, пред Васкршњи пост, 17. марта 2024. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Герасима Јорданског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи.
Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат архимандрит Мирон, а саслуживала су му сабраћа јеромонаси Стефан и Роман, јерођакон Зосима, као и јереј Марјан Петковски, барски парох.
Бројни вјерници сабрали су се у острошкој светињи уочи почетка Васкршењег поста.
Сабранима је послије читања Светог Јеванђеља духовно слово уочи почетка поста произнио о. Роман, подсјетивши да је Сиропусна недјеља – Праштална недјеља, која нас уз претходне три припремне недјеље уводи у Часни животворни Васкршњи пост.
– Како Господ каже у светом Јеванђељу, да не будемо суморни кад постимо, да не будемо лицемјерни, да трубимо пред народом, како се ми молимо, како постимо, како ништа не једемо и не пијемо, него да све то радимо у тајности, јер то не радимо да нас људи виде, него да своју душу, у тајности своје душе и срца, у клети својој, у келији својој или у кући својој соби, насамо у тајности принесемо Господу и излијемо сузе покајања, сузе исповијести и подвиг поста. Зато нас, Господ, ево, кроз ову недјељу, која је посвећена и Адаму и Еви, који су били изагнани из Раја, када су сагријешили и када су окусили од онога плода познања добра и зла, имајући све остало на располагању као благослов да користе, али једини пост им је био да се тога не дотичу и да то не једу. Када су то окусили, били су изагнани, знамо ту причу, и каже црквена пјесма, сјеђаше Адам покрај врата Раја и плакаше и ридаше. Адам плакаше и ридаше, и то и такође символизује овај Часни и велики пост – рекао је о. Роман.
Додао је да је Адам одмах схватио чега се лишио због малог задовољства које му је било забрањено.
– Тако и ми кроз свој живот, ето Адам и Ева су истјерани из Раја, због једног сагрешења, а ми браћа и сестре сваки дан гријешимо, сваки минут гријешимо, и мислима, и погледима, и настројењима срца, и ријечима, и дјелима. Тако да и ми можемо да се позовемо на ове ријечи. Сјеђасмо смо сви ми овде, браћа и сестре, испред врата Раја и плакасмо, јер са својом слободном вољом одрекосмо љубави Божије, удаљивши се од Бога својим гријехом и својим падом. Али Отац, Отац небески, ако види наше покајање и наш пост у тајности, онај који види тајно, узвратиће нама јавно. Узвратиће нам јавно, не овде на земљи, али чак и овде на земљи, кроз Свето Причешће и Свету Литургију, него јавно ће свима узвратити по њиховим дјелима, када буде други пут долазио и судио живима и мртвима, чијем Царству неће бити краја. Е, зато каже, не сабирајте себи блага на земљи, у посту, пости те духовно, него сабирајте оно духовно себи благо на небу гдје мољац ни рђа не квари, гдје лопови не поткопавају и краду. А то је грађење имања у Царству небеском, у вјечности. И зато Он каже, иштите најприје Царство Божије, а све остало ће вам се вратити – бесједио је о. Роман.
Пост, каже о. Роман, не треба да буде сам по себи циљ и сврха, него средство, уз помоћ којега ће се срце очистити, да би било плодна њива да прими благодат Божију у себе, и да са радосним срцем и настројењем духовним дочека и страдалну страсну седмицу и распеће Христово.
– Зато је много битно да схватимо да је љубав Божија била до краја састрадална и самилосна са људским родом, да је распеће Христово било крајњи плод Божије љубави према паломе, Адамовом и Евином људском роду, и да смо ми ти који смо такође у посту сараспети са Христом, такође идемо на Голготу са Христом, али дочекујемо васкрсење Његово. Зато треба да схватимо да је жртва зарад своје душе нешто што Богу не треба, да се ми жртвујемо за своју душу, да то Богу не треба, него да је то нама на спасење. Да схватимо да је Адам када се покајао био сахрањен на месту Лобање, на тадашњем врху Морија, гдје је после Господ, после толико хиљада година био разапет, и Његова богочовјечанска љубав је учинила да је примила Адамово покајање и Евино, и баш на том мјесту да је крст Христов био пободен и да је Господ био разапет, и да се Његова богочовјечанска крв излила на Адамову лобању и спрала гријехе цијелог рода људског. Зато се вриједи потрудити и стицати блага на небу, да би нам овај пост био на радост и спасење, да не презремо ближњега свога, да опростимо, као што каже овдје у Јеванђељу, сагрешења оних који су се о нас огријешили, који су нас на неки начин огорчили својим лошим односом према нама. Јер аи, да клечимо двадесет четири сата и непрестано бдимо, ако не опростимо, ми онда сами себе кунемо. Зато што у молитви Оче наш коју надамо се, сви читамо, макар једном дневно каже, и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Дакле, ако не опраштамо, ближњем свом, сами себе кунемо, јер тражимо од Бога опроштај, а ми не опраштамо – казао је о. Роман.
Нагласио је да се у ову недјељу пред пост Вечерња служба зове Праштално вечерње, да искрено, од срца и душе, сви једни другима опростимо, не формално и лицемјерно.
– И да уђемо растерећене савјести у овај пост, да би могли кроз њега да пловимо, да прелазимо велике буре и немире на мору, велике таласе, али са вјером и молитвом ћемо бити они који ходају по мору, јер је Господ тај који нам даје силу, да ходимо по мору, да би дошли до тихог пристаништа, то је Васкрсење и то је она Свијетла седмица, која је ништа друго него тих седам дана Царство небеског овдје на земљи. Када будемо ишли на Васкршњем јутрењу три пута око цркве, овим крстом ћемо отворити врата, а то је таква символика да је Господ крстом развалио врата ада, извео из ада оне праведнике и одкључао тим крстом врата Раја која су Адамовим и Евиним гријехом била закључана. Ово је кључ за Царство небеско, а то је страдање и сараспињање се Христом, али и саваскрсавање са Њим. Нека је благословен овај пост, нека би нам много духовних пловова дао да овдје у срце примимо Царство небеско – помолио се о. Роман.
Бесједа о. Романа уочи Васкршњег поста
Саслужитељи, монаштво и вјерни народ причестили су се на Литургији Светим Христовим тајнама.
