У другу припремну недјељу пред Васкршњи пост – Недјељу о блудном сину, 3. марта 2024. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Свете апостоле Архипа, Филимона и Апфија, молитвено је било у острошком манастиру.
Острошки игуман архимандрит Сергије началствовао је Светом Литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, а саслуживала су му острошка сабраћа јеромонаси Владимир и Николај и јерођакон Зосима.
Богоугодним појањем одговарала су острошка братија, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа.
Послије читања зачала из Светог Јеванђеља о блудном сину, који се покајао и вратио оцу, сабранима је бесједио о. Сергије.
– Данас чусмо Светог апостола Павла који говори о томе како човјек треба да себе чува за Божију благодат која треба да испуни човјеково тијело и човјекову душу и тако испуњен Божијом благодаћу достигне до циља свога пута, а то је обожење, као што су то постигли Свети Василије, слава му и милости и сви светитељи Божији, да су благодаћу Божијом обожили себе. Свети апостол Павле говори овдје о класичном поимању блуда, а то је овдје приказано као један од страшних грјехова, јер је чак негдје кажу свети оци страшније суђено од стране светих канона за блуд и за прељубу, него за други гријех, јер ту заиста човјек умјесто да испуњава ону Божију заповијест као што рекосмо ”не знате ли да су ваша тијела храмови Духа Светога”, човјек скрнави храм Духа Светога, ти ниси свој човјече, ти су Божији и треба да припадаш Богу и твоје тијело да припада Богу и да је Бог у твоме тијелу. И каже Апостол Павле, прославите Господа и тијелом и духом, значи дјелима, мислима и вољом својом – подсјетио је игуман Сергије на ријечи Светог апостола Павла.
Додао је да се често у старијим књигама, а и данас се може чути да је неко заблудио, што значи да је одступио од заједнице којој припада.
– Тако и овај у Јеванђељу син који се каже да је заблудио, то јест одвојио се од заједнице природне којо је требао да припада, у овој причи то би рекли физичком оцу, а суштински оно што је Господ говорио а то је да припада небескоме Богу Оцу својему. И управо то искушење да организујемо свој живот мимо Бога мислећи да ћемо га можда боље прилагодити себи, је искушење сваког појединца, а видимо и цјелокупног човјечанства од дана његовога пада и отпадништва од Бога. Господ је зато дошао, Господ је узео на себе све гријехе свијета, Господ нам је вратио живот, ономе ко хоће. Син овај вођен непослушношћу вољи Божијој и самовољом, видимо креће у беспућа тамо гдје је одсуство добра, јер је Бог једино добро и све што је од Бога добро је и што је добро то је од Бога, мимо Бога нема добра, мимо заједнице са њим ми смо у мрачним и тамним предјелима злога – бесједио је о. Сергије.
Истакао је да у овој причи син напушта заједницу са Богом, вођен својом самовољом, непослушношћу Богу, Светој Цркви, непослушношћу заповијестима Божијим, али у једном тренутку долази себи.
– Слобода без Бога је највеће ропство гријеху, смрти, ђаволу. Међутим, као што пише овдје јеванђелист надахнут Духом Светим, дође себи овај син. Ето видите, нас стално Господ призива мислима позитивним, па се сјетимо, ово није добро. И син не само да је остао на бази мисли, па боље ми је код оца мојега бити слуга, него овдје да се храним отпацима од трпеза. Свакако овај господар који је дао заблудњелом сину да чува свиње и да гладује, то је заправо у пренесеном значењу сами нечастиви који кад нас упосли, ми мислимо да смо задобили нешто што је нама било по мјери, а заправо отишли смо она сметлиште. Он дође себи и каже идем код оца својега, код њега ћу се боље осјећати, не морам се више ни сматрати његовим сином, дивна мисао. То смирење о којем смо говорили прошле недјеље, опет нам се овдје јасно показује да смиреним духом ми можемо доћи и вратити се Оцу своме небеком. Он је овдје рекао да ће бити као један од слуга очевих, није претендовао на синовско наслеђе које му по природи припада и које је он већ и потрошио, али без обзира, враћа се – рекао је о. Сергије.
Подсјетио је и на ријечи Јеванђеља и љубав очеву ”видје га издалека”.
– И заиста Господ Бог прије него што ми видомо Њега, Он нас види. И љубав Божија непрестано мотри на нас и очекује и призива кад ћемо се вратити. И као што рекох прошле недјеље и ове недјеље морам да кажем, да Свети Јефрем Сирин каже ”покајање човјеково је празнк за Бога”. И тако Отац небески одмах прави празник на дан покајања заблудњелог сина, најљепшу гозбу припрема и најљепше рухо облачи на свога сина покајанога који долази и ту се од сина учимо како није добро пасти у неполушност, а учимо се и од небеског Оца који је идеал љубави, да без осуђиваља свакога ко се каје па чак и ево док се не покаје, да се љубављу молимо за њега, чезнемо за његовим покајањем, за заједницу с њим у живом Господу Богу, а тек кад крене назад да га нигдје не спутавамо роптањем или било чиме, него да га пригрлимо као брата свога што он и јесте. Овдје се појављује још један примјер личности старијег брата који негодоваше због тога што је оваква част указана сину. Неки тумачи кажу да је то слика анђела наше старије браће по стварању, да су се они зачудили толикој љубави Бога Оца, али је некад слика и самих нас. Врло често чујемо ”док сам ја био у Цркви, он је био ко зна гдје и сад он тамо стоји прије мене”. Е то је та особина, требало се обрадовати, каже Бог Отац, обрадовати се што се брат наш враћа. Наравно, ако он има смирење, стаће он на мјесто које му припада – закључио је о. Сергије.
