Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 14. септембра на празник Преподобног Симеона Столпника – Црквену Нову годину,
Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу и парастос блаженопочившем Митрополиту Данилу Дајковићу поводом 29-те годишњице од његовог упокојења.
Саслуживали су му архимандрити: Марко Калањ, дугогодишњи најближи сарадник Митрополита Данила; Павле Калањ, игуман манастира Градиште код Будве; Сергије, острошки игуман; протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски; протојереј Игор Балабан, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске; јеромонаси Владимир и Роман, острошка сабраћа и јерођакон Сионије, сабрат цетињског манастира.
Одговарала су острошка братија, уз молитвено учешће свештенства, монаштва, чланова породице Дајковић и вјерног народа.
Прије причешћивања вјерних, успомене на тешко вријеме у коме је живио и служио блаженопочивши Митрополит Данило, евоцирао је о.Марко Калањ.
– Блаженопочивши Митрополит Данило у прошлом вијеку је 30 година био митрополит у Црној Гори у најтежем времену, од 1960. до 1990. године. Тада је Цкрва била уништена, свештеници побијени, вјерници малтретирани, тако да је то било вријеме незапамћено у историји Црне Горе. Остало је мало старијих свештеника које је затекао Митрополит Данило у Црној Гори, а млађих није било, јер се нијесу смјели пријављивати да се рукополажу, зато што је тадашња власт бранила и правила сметње. Ја сам био његов сарадник 30 година и кад бих све причао шта се дешавало, не бисте ми могли вјеровати – говорио је о. Марко.
Бесједећи, испричао је и један догађај тог тешког времена који се десио у острошкој светињи.
– Као ђак овдје у Острогу, имао сам 16 година кад сам у истој овој цркви овдје опоменуо једног министра вјера, који је за вријеме Литургије тражио личне карте да прегледа људима. Он је скочио да ме убије, и да ме није спасио поп Сава Дамјановић, убио би ме на лицу мјеста овдје. Такво је било вријеме. Често себе питам је ли могуће да смо преживјели то вријеме. Али никад се то заборавити не може – рекао је о. Марко.
Посебно се сјећа дешавања око рушења капеле на Ловћену и тог великог бремена за Митрополита Данила Дајковића.
– Сјећам се Митрополита кад смо често шетали на Орлов Крш одакле се види Ловћен, он погледа горе и каже ”Оче Марко, ја нећу тамо никад више да идем”. Ридао је за Ловћеном, као Јеремија над Јерусалимом, колико је био огорчен. За рушење капеле криви су људи из Црне Горе. Јесте да је то било подржано и са стране, али људи из Црне Горе су капелу срушили – истакао је о. Марко.
Као најближи сарадник Митрополита Данила, о. Марко је истакао да му се дивио, његовој снази, вољи да издржи све неправде и искушења, али и скормности.
– Стари Митрполит је заслужио да га поштујемо. Ја га и после толико времена из душе поштујем, био је частан човјек, скроман, добар човјек и није се љутио ни на кога. Сваком је праштао и са сваким се лијепо слагао и причао. Али, имао је став онога старог Црногорца, Његошевог Црногорца – закључио је о. Марко.
На крају Литургије, Митрополит Јоаникије са саслужитељима служио је паратос поводом годишњице упокојења Митрополита Данила, на манастирском гробљу у стијени поред цркве Свете Тројице, гдје почивају и острошки игумани Леонтије Митровић и Лукијан Зечевић.
Митрополит Јоаникије је поновио ријечи о. Марка да је Митрополит Данило био прави Његошев Црногорац, честит, миран, сталожен и мудар, али човјек који је имао став, имао ријеч. Подсјетио је и да се Митрополит Данило као младић са већином тадашње омладине борио за уједињење Србије и Црне Горе, уклањање вјештачке творевине зване Санџак и ослобођење Косова и Метохије.
– Прекаљен човјек, живот га није штедио. Био је претходно свештеник, породица му страдала од разних болести и несрећа, преживио Други свејтски рат, преживио прогоне из Македоније. Волио је много блаженопочившег Митрополита скопског Јосифа. У послијератно вријеме много је било тешко изабрати Митрополита за Црну Гору. Мудри Патријарх Герман је предложио управо нашег Митрополита Данила. Видио је у њему мудрост, сталоженост, али и карактер. Он кад је дошао у Црну Гору какву је затекао, то боље отац Марко памти, али бојим се да ни он не може баш све испричати, каква је тада била Црна Гора. Побијено свештенство, остало уплашено. Свело се свега на неколико људи. А митрополит Данило кад је примио Митрополију, отишао од светиње до светиње, посјетио старе вјерујуће људе, сабрао их, па је написао једну ријеч која се врло често понавља. ”Вјера у Црној Гори личи на огањ који је закопан испод пепела и моја је дужност да тај огањ сачувам да се не угаси, па ће дати Бог да се разгори једног дана” – подсјетио је Митрополит Јоаникије на ријечи Митрополита Данила.
Додао је да данас видимо да је то била пророчка ријеч и да се управо тако и догодило.
– Он је сачувао огањ вјере и част и образ Црне Горе. Посебно у времену када је Црна Гора била понижена. Од кога? Било их је разних, али понајвише од свога народа. Када је Црна Гора по наговору Јосипа Броза Тита прихватила зли пројекат да погази Његошев аманет, да ловћенску капелу обурда, а Његошев гроб оскрнави и да постави тамо, као што је Митрополит говорио, грандоманску грађевину која више личи на пагански храм, него на гробницу православног владике. Жестоко се противио и није попустио – рекао је Митрополит Јоаникије.
Он је такође казао да су блаженопочившег Митрополита Данила подржали угледни, образовани и храбри људи тог времена.
– Међу њима и неколико Цетињана, најугледнијих Цетињана тога доба: Петар Лубарда, Нико Мартиновић, Урош Мартиновић. Па богме и добар дио Црногораца тога доба, умјетници, писци, и наравно сви људи који су имали савјести и који су препознали шта се догађа: Ристо Стијовић, Михаило Лалић, Мило Милуновић, Радослав Бошковић..био би велики списак. Али и велики број београдских професора: Дејан Медаковић, Војисалв Кораћ, Лазар Трифуновић и многи, многи други. Памтимо добро да је из тог времена против рушења ловћенске капеле био: Мирослав Крлежа, Меша Селимовић, Скендер Куленовић. Био је велики број личности – бесједио је Митрополит Јоаникије.
Педесет година од рушења капеле, казао је Митрополит Јоаникије, јасно је која је била намјера.
– Ја сам рекао и понављам, тада је дошло до нечистог и злокобног споја између усташлука и комунизма и то је мутирало у неку нову причу, још злокобнију, јер је Савић Марковић Штедимлија, опскурни слуга Анте Павелића цијело вријеме рата, дао главне идеје за рушење ловћенске капеле, а онда то прихватио Владимир Дедијер, Брозов биограф, затим црногорски комунисти. Броз је само рекао ”Завршите ви то”. И то је било довољно да Црногорци изгубе памет. Не сви, Богу хвала. Ту памет је сачувао наш блаженопочивши Митрополит Данило Дајковић – рекао је Високопреосвећени Митрополит.
Иако је капела срушена, Митрополит Данило је успио, казао је Митрополит Јоаникије.
– Његова борба је величанствена била, веома значајна. Није он изгубио, он је однио моралну побједу над силом, злом и неправдом. Зло не може само да дјелује, него кад се удружи са влашћу и са неком другом силом овога свијета. А тако је то зло добило силу у то вријеме и безобзирно срушило ловћенску капелу и Његошев аманет погазило и увело Црну Гору у велики гријех, за који треба да се покаје Црна Гора. А нека не слуша мене Црна Гора, нека слуша Митрополита Данила и Митрополита Амфилохија, шта су они поводом тога рекли. Они су на истини, а ја сам на лажи, тако можемо да кажемо, али памтим добро како су они говорили и како су поступали. Даће Бог то ће се догодити, вратиће се ловћенска капела. Бог ће дати, Бог ће учинити и то би била прилика да се измири Црна Гора – поручио је Митрополит Јоаникије.
