У прву недјељу Часног поста – Недјељу Православља, 25. фебруара 2018. љета Господњег, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.
Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Јеротеј сабрат острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Јован Радовић парох подгорички и јерођакони Роман и Зосима уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.
Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Јован је сабранима прочитао Синодик Православља, документ у којем су записани саборно исповиједање православне вјере и анатемисања свих дотадашњих заблуда и јереси.
Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а они који посте Васкршњи пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће.
Недјеља Православља је празник који се увијек прославља прве недјеље Часног поста, а при храмовима у великим градовима прославља се ношењем литије са иконама и крстовима и на тај начин обиљежава се побједа над иконоборством које је владало у периоду 8. и 9. вијека. Синодик православља исказује похвалу свима који су кроз готово два вијека борбе допринијели сигурности поштовања икона.
Синодик наводи разлоге теолошки засноване поштовања икона. То је истина о оваплоћењу Христовом и човјековој боголикости од самог постанка. Овај Синодик објављује вјечан спомен свима који кроз часне иконе ум свој уздижу ка богопознању и који освећују своје очи и уста гледајући и цјеливајући свете иконе, нарочито Икону Христову и икону Његове Богомајке.
СИНОДИК ПРАВОСЛАВЉА
Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља.
Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се „обнављају острва Богу” (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходимо у обновљењу живота”, и „ако je ко у Христу нова твар”, нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима” (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула.
А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога” (Пс. 73,17-18).
Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога” (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника.
Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона – Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи.
Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно.
Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље.
Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: „Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса” (Пс. 76,14-15). (…)
Зато говоримо овако:
Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају – вечан спомен!
Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама – вечан спомен!
Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама – вечан спомен!
Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари – вечан спомен!
(…) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν).
Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди.
(…) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога – њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима – анатема.
