Двојица Срба из Зубиног потока пјешке дошли до светог Василија

19. maj 2017. - Манастир Острог - Дешавања

У реци верника која се данас слила у бели манастир уклесан у стени изнад Бјелопавлића, много их је са Косова и Метохије. Прославља се Василије Острошки, један од највећих светаца у православљу, и са свих страна људи хрле под Острог да се посебно на данашњи дан поклоне нетрулежним Василијевим костима. Чудотворац је, како вековима сведоче они којима је помогао својим исцелитељским моћима, заузео најпоштованије место у српском православљу. Тридесетседмогодишњи Милан Јовановић и четрдесетогодишњи Синиша Јакшић, препешачили су скоро 280 километара из Зубиног Потока да би стигли на манастирску славу. Ово им је четврто ходочашће на Острог, а сањају о одласку на Хиландар.
Стигли су јуче касно поподне, око 17 часова, после десет дана хода. За свако ходочашће имају благослов свог свештеника.
“Не могу да ти опишем. До Даниловграда пређеш већ око 250 км. Имаш жуљеве. Мени су изашле курје очи на обе ноге са стране. Од Даниловграда су успони. Знаш то. Ми те успоне газимо, тих 20 последњих километара газимо као да смо тек кренули из Зубиног Потока,” препун утисака прича нам Милан.
“Поред толико болова, отока, курјих очију, заборавите на то,” убацује се његов друг Синиша.
“Већи је грех да седнеш у ауто да пређеш пет метара, него било шта друго,” опет наводи Милан.
Ова двојица стамених колашинских горштака препешаче између 260 и 280 километара. Рибариће, Беране, Јеловица, Зекова глава, Бјеласица, Колашин, Црквине, Морача, Потковица, Даниловград, па онда Острог. Више десетина километара прелазе дневно. Највећу километражу прешли су на претпрошлогодишњем ходочашћу када су пешачили између 48 и 55 километара дневно током читавог пута.
Пртљаг који на леђима носе тежак је од 10 до 15 кг. Са собом не носе шаторе, компас, не крећу се дивљином. Иду насељеним местима, постојећим путевима, спавају по мотелима. Са собом носе кабанице, суве улошке за обућу; и нешто слатко се нађе у руксаку увек, за случајеве када падне ниво шећера у организму. Обавезно носе веће количине течности.
“Обично нам је јачи доручак. За дивно чудо, током дана нам организам не тражи храну до вечере. Кад је вечера, онда је она опет јача и спавање. Али узимамо између четири и пет литара течности дневно,” каже Синиша.
Алкохол не конзумирају. Кажу, он “у ходочашћу не долази у обзир”.
Цигарета? “Запали се по нека,” признају.


Кренули су у прошли уторак – 2. маја. У осам сати ујутру су их из Свете Тројице у Зубином Потоку испратили другови. У Даниловграду их је сачекао пријатељ одатле, иначе пореклом из Косовске Митровице – Владимир Милосављевић. За повратак из манастира опет дођу пријатељи и врате их аутом, тако ће бити и данас. У Колашину се сви држе заједно.
Осим што један другог бодре путевима, Милана и Синишу и пријатељи храбре током читавог ходочашћа и, како сами признају, управо су они ти, “уз Господа Бога”, који их “извуку из кризе”, кад у њу западну услед премора и болова.
“Имали смо више ситуација до сада, да ти се јавља због отока ногу, због умора, да се вратиш, да одустанеш,” признаје Милан.
“Јавило им” се и ове године.
“Мени се десило овог пута. Први дан сам од Зубиног Потока до Ибарског бисера прешао 43 километара и зглоб ми је отекао. Како је крив асфалт, а ранац је био тежак, зглоб је био све време под нагибом и бол ме је пратила до близу манастира,” признаје, такође, Синиша.
“Можеш да ходаш 50 метара и онда немаш снаге више, па седнеш негде на банкину, где год, па опет и све то иде тако,” објашњава Милан најкритичније тренутке пешачења.
“Као да те нешто вуче назад,” додаје.
Ова криза се јави обично између пређеног 150. и 170. километра – мало више од пола пута.
Како победе умор, преломе и крену даље?
Синиша нас исправља, да то ипак није услед премора:
“Како смо разговарали са монасима овде, то је сам ђаво који покушава да те одвуче од пута!”
И овог пута су их позиви пријатеља “подигли”. “Нон стоп” позивају, навијају за своје горштаке.
“Како ми је другар рекао – Бол је тренутна а слава вечна. Нешто ме пробуди, кренем и све је у реду,” храбрили су један другог.
У пешачењу имају различит темпо. Милану прија бржи ход, Синиши спорији, па Милан сам прелази краће деонице, одмара и чека Синишу.
И онда опет описују врлети и успоне изнад Даниловграда – тих последњих 20 километара можда најтеже, али њима најлакше деонице; када “лете” и заборављају на умор и болове.
Све се исплати оног тренутка кад угледају белило у стени и приђу капији.
“Помолимо се, прекрстимо се, пустимо поруку неком од монаха, и они нас, без обзира на обавезе које имају, сачекају. Отац Матеја…овог пута је то био отац Зосим. Поведу нас до ћивота. У том тренутку још не осећамо ту пуну благодат, ваљда од пута и узбуђења и умора. Она потом стигне, кад се примиримо,” објашњава МИлан.
Окрепе се чајем, кафом, вечером коју им у манастиру, пред сам дан Светог Василија, послуже. Разговор са монасима је оно што им посебно прија.
“Јесте ли ви свесни шта сте урадили нам кажу и објасне да смо поднели велику жртву,” додаје.
“Обично питају за нашег свештеника из села, како смо са њим. Питају за Косово. Осетиш духовни мир. Сам разговор са њима је такав. Смире те, опусте. То су прави монаси, који разумеју, умеју да причају са тобом,” убацује се у разговор Синиша.
Јутрос су били на литургији, па на доручку са Амфилохијем. Служи се манастирска супа са поврћем, печуркама, луком и хлеб и та храна им је слатка.
На испраћају, као и сваке године, спаковаће им поклоне – манастирске рукотворине – књиге, иконе и њима се Милан и Синиша, а и њихови пријатељи и породице, посебно обрадују.
Данас се, после десет дана врхунског искуства и можда најлепших дана у години, враћају у Зубин Поток.
Милан је наставник музичког у основној школи, док је Јакшић референт за спорт у општини.
У понедељак ће препричавати своје ново искуство.
Милан верује да ће у генерацији основаца које подучава бити нових подвижника једног дана:
“Баш ме пажљиво слушају и много воле да им причам о томе. Они су мали сада и не знају колика је то километража, колико је то 280 километара, али када им то поделим на деонице, градове и места кроз која се аутом пролази, схвате.”
“Волео бих да запишете да ово не говоримо да бисмо се ми уздигли. Урадили смо то само због вере. Желимо само да се догодине ако Бог да, пријави што више нас са Косова, да кренемо одавде и да покажемо да има вере код нас горе,” Синиша наглашава.
У чему је лепота подношења толике жртве?
“Просто ћу рећи, чуда се данас слабије дешавају него пре, јер људи слабије верују у Бога. Што више верују, биће боље. Што више верују, чуда су видљивија и јача. Лепота је у снази коју нам други дају. Снагу нам дају монаси и сам Василије Острошки. Монаси се непрестано моле за нас поред кивота,” одговара Милан.
“Срби су посрнули у својој вери и треба да се издигну. Крст је највећа сила на свету,” на крају разговора каже Синиша Јакшић.

текст преузет са http://kossev.info

Oстала дешавања

7. 8. 2017.

ДУХОВНЕ ВЕЧЕРИ У ГОРЊЕМ МАНАСТИРУ ОСТРОГУ, јереј Јордан Марков, на тему ”О радос...

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског...

7. 8. 2017.

У СРИЈЕДУ 09.08.2017. СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

Обавјештавамо вјерни народ да ће се  Света Тајна Јелеосвећења служити у сриједу 09.08 са почетком у ...

6. 8. 2017.

У девету недјељу по Духовима саборно и молитвено у острошкој светињи...

У девету недјељу по Духовима, 6. августа 2017. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено просл...

2. 8. 2017.

У Доњем Манастиру Острогу литургијски прослављен празник Светог пророка Илије &#...

На празник Светог пророка Илије одслужена је Литургија у cркви Свете Тројице у Доњем Манастиру Остро...

30. 7. 2017.

Митрополит Амфилохије служио у Доњем Острогу на празник Огњене Марије...

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки ...

27. 7. 2017.

У ПЕТАК 28.07.2017. СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

Обавјештавамо вјерни народ да ће се  Света Тајна Јелеосвећења служити у петак 28. јула са почетком у...