U reci vernika koja se danas slila u beli manastir uklesan u steni iznad Bjelopavlića, mnogo ih je sa Kosova i Metohije. Proslavlja se Vasilije Ostroški, jedan od najvećih svetaca u pravoslavlju, i sa svih strana ljudi hrle pod Ostrog da se posebno na današnji dan poklone netruležnim Vasilijevim kostima. Čudotvorac je, kako vekovima svedoče oni kojima je pomogao svojim isceliteljskim moćima, zauzeo najpoštovanije mesto u srpskom pravoslavlju. Tridesetsedmogodišnji Milan Jovanović i četrdesetogodišnji Siniša Jakšić, prepešačili su skoro 280 kilometara iz Zubinog Potoka da bi stigli na manastirsku slavu. Ovo im je četvrto hodočašće na Ostrog, a sanjaju o odlasku na Hilandar.
Stigli su juče kasno popodne, oko 17 časova, posle deset dana hoda. Za svako hodočašće imaju blagoslov svog sveštenika.
“Ne mogu da ti opišem. Do Danilovgrada pređeš već oko 250 km. Imaš žuljeve. Meni su izašle kurje oči na obe noge sa strane. Od Danilovgrada su usponi. Znaš to. Mi te uspone gazimo, tih 20 poslednjih kilometara gazimo kao da smo tek krenuli iz Zubinog Potoka,” prepun utisaka priča nam Milan.
“Pored toliko bolova, otoka, kurjih očiju, zaboravite na to,” ubacuje se njegov drug Siniša.
“Veći je greh da sedneš u auto da pređeš pet metara, nego bilo šta drugo,” opet navodi Milan.
Ova dvojica stamenih kolašinskih gorštaka prepešače između 260 i 280 kilometara. Ribariće, Berane, Jelovica, Zekova glava, Bjelasica, Kolašin, Crkvine, Morača, Potkovica, Danilovgrad, pa onda Ostrog. Više desetina kilometara prelaze dnevno. Najveću kilometražu prešli su na pretprošlogodišnjem hodočašću kada su pešačili između 48 i 55 kilometara dnevno tokom čitavog puta.
Prtljag koji na leđima nose težak je od 10 do 15 kg. Sa sobom ne nose šatore, kompas, ne kreću se divljinom. Idu naseljenim mestima, postojećim putevima, spavaju po motelima. Sa sobom nose kabanice, suve uloške za obuću; i nešto slatko se nađe u ruksaku uvek, za slučajeve kada padne nivo šećera u organizmu. Obavezno nose veće količine tečnosti.
“Obično nam je jači doručak. Za divno čudo, tokom dana nam organizam ne traži hranu do večere. Kad je večera, onda je ona opet jača i spavanje. Ali uzimamo između četiri i pet litara tečnosti dnevno,” kaže Siniša.
Alkohol ne konzumiraju. Kažu, on “u hodočašću ne dolazi u obzir”.
Cigareta? “Zapali se po neka,” priznaju.
Krenuli su u prošli utorak – 2. maja. U osam sati ujutru su ih iz Svete Trojice u Zubinom Potoku ispratili drugovi. U Danilovgradu ih je sačekao prijatelj odatle, inače poreklom iz Kosovske Mitrovice – Vladimir Milosavljević. Za povratak iz manastira opet dođu prijatelji i vrate ih autom, tako će biti i danas. U Kolašinu se svi drže zajedno.
Osim što jedan drugog bodre putevima, Milana i Sinišu i prijatelji hrabre tokom čitavog hodočašća i, kako sami priznaju, upravo su oni ti, “uz Gospoda Boga”, koji ih “izvuku iz krize”, kad u nju zapadnu usled premora i bolova.
“Imali smo više situacija do sada, da ti se javlja zbog otoka nogu, zbog umora, da se vratiš, da odustaneš,” priznaje Milan.
“Javilo im” se i ove godine.
“Meni se desilo ovog puta. Prvi dan sam od Zubinog Potoka do Ibarskog bisera prešao 43 kilometara i zglob mi je otekao. Kako je kriv asfalt, a ranac je bio težak, zglob je bio sve vreme pod nagibom i bol me je pratila do blizu manastira,” priznaje, takođe, Siniša.
“Možeš da hodaš 50 metara i onda nemaš snage više, pa sedneš negde na bankinu, gde god, pa opet i sve to ide tako,” objašnjava Milan najkritičnije trenutke pešačenja.
“Kao da te nešto vuče nazad,” dodaje.
Ova kriza se javi obično između pređenog 150. i 170. kilometra – malo više od pola puta.
Kako pobede umor, prelome i krenu dalje?
Siniša nas ispravlja, da to ipak nije usled premora:
“Kako smo razgovarali sa monasima ovde, to je sam đavo koji pokušava da te odvuče od puta!”
I ovog puta su ih pozivi prijatelja “podigli”. “Non stop” pozivaju, navijaju za svoje gorštake.
“Kako mi je drugar rekao – Bol je trenutna a slava večna. Nešto me probudi, krenem i sve je u redu,” hrabrili su jedan drugog.
U pešačenju imaju različit tempo. Milanu prija brži hod, Siniši sporiji, pa Milan sam prelazi kraće deonice, odmara i čeka Sinišu.
I onda opet opisuju vrleti i uspone iznad Danilovgrada – tih poslednjih 20 kilometara možda najteže, ali njima najlakše deonice; kada “lete” i zaboravljaju na umor i bolove.
Sve se isplati onog trenutka kad ugledaju belilo u steni i priđu kapiji.
“Pomolimo se, prekrstimo se, pustimo poruku nekom od monaha, i oni nas, bez obzira na obaveze koje imaju, sačekaju. Otac Mateja…ovog puta je to bio otac Zosim. Povedu nas do ćivota. U tom trenutku još ne osećamo tu punu blagodat, valjda od puta i uzbuđenja i umora. Ona potom stigne, kad se primirimo,” objašnjava MIlan.
Okrepe se čajem, kafom, večerom koju im u manastiru, pred sam dan Svetog Vasilija, posluže. Razgovor sa monasima je ono što im posebno prija.
“Jeste li vi svesni šta ste uradili nam kažu i objasne da smo podneli veliku žrtvu,” dodaje.
“Obično pitaju za našeg sveštenika iz sela, kako smo sa njim. Pitaju za Kosovo. Osetiš duhovni mir. Sam razgovor sa njima je takav. Smire te, opuste. To su pravi monasi, koji razumeju, umeju da pričaju sa tobom,” ubacuje se u razgovor Siniša.
Jutros su bili na liturgiji, pa na doručku sa Amfilohijem. Služi se manastirska supa sa povrćem, pečurkama, lukom i hleb i ta hrana im je slatka.
Na ispraćaju, kao i svake godine, spakovaće im poklone – manastirske rukotvorine – knjige, ikone i njima se Milan i Siniša, a i njihovi prijatelji i porodice, posebno obraduju.
Danas se, posle deset dana vrhunskog iskustva i možda najlepših dana u godini, vraćaju u Zubin Potok.
Milan je nastavnik muzičkog u osnovnoj školi, dok je Jakšić referent za sport u opštini.
U ponedeljak će prepričavati svoje novo iskustvo.
Milan veruje da će u generaciji osnovaca koje podučava biti novih podvižnika jednog dana:
“Baš me pažljivo slušaju i mnogo vole da im pričam o tome. Oni su mali sada i ne znaju kolika je to kilometraža, koliko je to 280 kilometara, ali kada im to podelim na deonice, gradove i mesta kroz koja se autom prolazi, shvate.”
“Voleo bih da zapišete da ovo ne govorimo da bismo se mi uzdigli. Uradili smo to samo zbog vere. Želimo samo da se dogodine ako Bog da, prijavi što više nas sa Kosova, da krenemo odavde i da pokažemo da ima vere kod nas gore,” Siniša naglašava.
U čemu je lepota podnošenja tolike žrtve?
“Prosto ću reći, čuda se danas slabije dešavaju nego pre, jer ljudi slabije veruju u Boga. Što više veruju, biće bolje. Što više veruju, čuda su vidljivija i jača. Lepota je u snazi koju nam drugi daju. Snagu nam daju monasi i sam Vasilije Ostroški. Monasi se neprestano mole za nas pored kivota,” odgovara Milan.
“Srbi su posrnuli u svojoj veri i treba da se izdignu. Krst je najveća sila na svetu,” na kraju razgovora kaže Siniša Jakšić.
tekst preuzet sa http://kossev.info
