Празник Светих цара Константина и царице Јелене, који су Миланским едиктом прогласили хришћанство вјером и прекинули прогон хришћана, прослављен у острошкој светињи у сриједу 3. јуна 2026. љета Господњег.
Светом Литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Никола Јанковић парох у Мркоњићима, родном селу Светог Василија Острошког. Саслуживали су му острошки игуман архимандрит Сергије и сабраћа јеромонаси Николај и Натанаило и јерођакон Сергије, као и протојереј Миомир Вулевић, подгорички парох.
Послије читања Светог Јеванђеља сабраном монаштву и вјерном народу ријечима празничне бесједе обратио је се о. Никола, преносећи благослове светиње манастира Мркоњићи.
– Наша вјера православна је Богом откривена и ту вјеру су свети апостоли свједочили у читавом свијету. И ево ми данас у 21. вијеку живимо том вјером коју нам Црква чува и ми као чланови Цркве примамо ту вјеру Духом Светим на Светом крштењу. Ми вјером наших родитеље, наших духовних старатеља, кумова и онда нашом личном вјером такође ту благодат Духа Светога носимо у живот, и у читаву вјечност треба та наша вјера да напредује. Зато у нашем народу срећемо оно што је супротно живој вјери, а то је маловјерје, а онда још страшније је сујевјерје и најстрашније је кривовјерје. Зато је важно као хришћани да увијек испитамо нашу вјеру, да видимо да ли је она истински утемељена на оном темељу који је Црква Божија сачувала и чува. Е, ту живу вјеру нам преносе свети апостоли преко светитеља Божијих. И данас црква прославља равноапостолне цареве, цара Константине и његову мајку Јелену, који су после оног страшног периода гоњења вјере хришћанске донијели ту основну слободу да човјек може слободно да исповиједа своју веру. Јер то је највећи дар који је Бог дао човјеку, слобода. По томе личимо на Бога, јер је печат Божији, лик Божији утиснут у свако биће, у сваког човјека, а то је да нисмо машине, роботи, него смо слободна бића – поручио је о. Никола.
Он је поучавао сабране да ту слободу треба на прави начин искористити, а не злопортебити.
– Да не буде бирање, да ми кажемо слободни смо јер можемо да бирамо, па онда да изаберемо, не дај Боже, нешто што је супротно добру. Свети оци су посвједочили да је права истинска слобода када увијек си уз добро, а то је да си уз Бога, то је да си уз Цркву Божију, то је да си уз свете заповијести Божије. И зато су свети мученици имали надахнути Духом Светим ту снагу да по цијену свог живота се не одрекну живе и праве вјере. То је оно што и ми треба некако да се замолимо Господа, да Господу отворимо своје срце, да кажемо Господе дођи, Духом својим Светим оснажи моје биће, моју вјеру. Тако су се апостоли молили Господе надометни нам вјере, да наша вјера заиста буде жива. А сваки дан је наша вјера на провјери, на испиту, јер је вјера једно живо повјерење које је у исто вријеме и најјаче и може да буде нешто најјаче између људи, између нас и Бога, али такође то повјерење лако може да буде пољуљано. И зато читав живот наш овдје на земљи јесте борба за ту живу вјеру у нашем животу. Да имамо здрави, прави однос према живоме Богу, да имамо прави однос према ближњима и да имамо прави однос према самом себи и према овој творевини коју нам је Бог дао да управљамо њоме – рекао је о. Никола.
Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће.
Свети цар Константин и царица Јелена
По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест.
Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом Часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења.
Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још десет година од упокојења своје мајке, те се и он престави Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.
