Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Пајсије на Лазареву суботу, 4. априла 2026. године, служио је Свету архијерејску Литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.
Саслуживали су му острошки игуман архимандрит Сергије, сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Роман, Николај и Натанаило и јереј Зарија Вуковић, даниловградски парох.
Богоугодним појањем одговарала су острошка братија, уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа.
Послије читања Светог Јеванђеља о васкрсењу Четвородневног Лазара, сабранима је бесједио Владика Пајсије.
– Ево већ се налазимо на крају свете и велике Четрдесетнице и стојимо пред самим почетком оне Страсне и Велике седмице. А тај четрдесетодневни пост и сваки пост који постоји у нашој Цркви није изум људског разума и људског ума, него је заповијест Божија. И тај пост јесте наша покорност Господу Исусу Христу и следовање оним путем којим је Он сам ишао. Како знамо из Светог Јеванђеља да након крштења Господа Исуса Христа од стране Јована у Јордану, Он одлази у пустињу и пости четрдесет дана. Тако и ми у свему се трудимо да следујемо Христу и да све оно што је он чинио, поучавајући нас како ми треба да живимо, да то колико год можемо примјењујемо и у своме животу – рекао је Владика Пајсије.
Он је казао да је циљ велике Четрдесетнице да духовно узрастемо, да се духовно поправимо, да све оне врлине које Бог усади у нас, све оно добро, колико можемо више умножимо, а сваки гријех, сваку страст, ако не, да искоријенимо, а оно бар да умањимо.
– Међутим, ако нисмо ни умањили те своје мане и грехове, а онда бар смо требали да сагледамо оно своје унутрашње биће, колико је оно склоно гријеху, колико је оно склоно страстима. Па онда да у овом наредном периоду се потрудимо да нешто боље учинимо – бесједио је о. Пајсије.
Казао је да јеванђељска прича о Васкрсењу Лазаревом говори баш о тој људској природи.
– Не говори о једном појединцу из рода људског који се упокојио и кога испраћају са овога свјета, него говори о цијелом човјечанству, која је његова судбина онда када се оно одвоји од Бога. Видимо да двије сестре испраћају свога брата, враћају у земљи оно што је од земље, и каже се да је прошло четири дана, а тијело је већ заударало. Ето што год човек да учини у овоме свјету, како год да је живио, то је било његов крај. Дакле, растанак са оним најмилијима, и још тежак мирис и распадања тијела његовог. Међутим, баш тада, када се све то догађа, долази тај преломни момент у историји рода људског, када, иако човек не може сам више да се приближи Богу, али Бог долази њему. И све оно што је до тада била судбина рода људског, мијења се за 180 степени. И како каже сам Христос ”онај који вјерује у мене, ако и умрије, ако и умре, живјеће”. И то су кључне ријечи овог Јеванђеља – поручио је Владика Пајсије.
Сабрани који посте Васкршњи пост, примили су Свето Причешће.
