Јеромонах Натанаило, острошки сабрат, началствовао је Светом Литургијом у Цркви Свете Ттојице у Доњем Острогу, у 17. недјељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Фоку и Светог пророка Јону, 5. октобара 2025. љета Господњег.
Саслуживали су му сабрат јеромонах Николај и јереј Зоран Миљанић, херцегновски парох, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа.
Послије читања зачала из Светог Јеванђеља о. Зоран је истако да је данашња жене Хананејке, која стоји пред Господом Христом и пред читавом заједницом, у суштини слика нас самих.
– И даје нам могућност да се запитамо у суштини, када ми стајемо пред Господом Христом на молитви, у суштини, шта ми у том моменту доживљамо, шта тражимо, да ли нам се Господ обраћа или нам се не обраћа. И оно главно суштинско питање јесте када се молимо и када се у дубини душе питамо зашто не добијамо неки одређени одговор. И можемо да закључимо да сагледавајући тако аспекте нашег живота, улазећи у дубине нашег бића и страхујући ко смо ми и шта смо ми, можда некад можемо да схватимо и зашто не добијамо тај одговор. Замислите када бисмо добили одговор који је добила жена Хананејка, када би Господ заиста рекао: благочестива, али ти чиниш то и то у своме животу. Можда би било добро да промијениш неке своје навике. И када бисмо дуже слушали тај Господњи глас у нашем животу, питање је велико да ли бисмо ми Њега послушали – бесједио је о. Зоран.
Он је објаснио да нас у том послушању кочи читав један садржај наших лоших навика.
– Читав садржај упражњавања нечега што поништава нашу слободу, нечега у чему нисмо слободни, нечега што носи наше пројекте, амбиције, што нас индивидуализује у односу на наше ближње. И ако смо утврђени у свему томе, онда је тешко слушати глас који нам каже: немој тако, ајде покушај другачије. И ако слушамо тај глас стално, питање је да ли можемо да послушамо Господа. Питање је колико се боримо са тим нашим унутрашњим утврђењима. Зато је ћутање Божије на молитви величанствено. Бог ћути, ми му кажемо: Господ, радио сам то, то и то. Он и даље ћути, не осуђује нас. Просто, шта год да му кажемо, ћути, наша савјест покорена пред милосрђем Божијим, не осуђује нас, даје нам прилику – рекао је о. Зоран.
Истакао је да су управо монаси на неки начин представници нашег и народа и читавог човјечанства.
– Они управо праве тај један корак назад који значи отклањање од утврђења, од навика, да би сачували ближњега. И опет праве тај један корак напријед, корак врлине, једне нове навике утврђене у Христу. И зато он је на један начин представник нашем народу у социјалном и у литургијском смислу, дајући, на примјер, једну идеалну слику хришћанског живота који ми, колико можемо, као људи који живимо у свијету, да подражавамо и да практикујемо колико можемо по снагама. И Господ који стоји на ивицама наших навика, у утврђењу ће нам увијек помоћи – закључио је о Зоран.
Сабрано монаштво и вјерници примили су Свето Причешће.
