Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су игуман острошки архимандрит Сергије (Рекић), протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици и јерођакон Сионије (Зорић) у молитвеном присуству вјерног народа.
Бесједећи по отпусту Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је честитао свима празник Увођење у храм Пресвете Дјеве Богородице, а оцу игуману Сергију и братству ове свете обитељи крсну славу манастира Острога:
„Нека би дао Бог као што је Пресвета Дјева Богородица послије увођења у храм, у своме дјетињству, постепено узнапредовала те и Она постала храм Божији, живи, истинити, а то значи да је осјенила благодат Пресветога Духа, да се у њеној души настанила Божија истина, правда, љубав, доброта, милосрђе, честитост и да је њено срце постало храм Бога живога, обиталиште Божије, па је зато Господ од одавнина, од искона, промишљајући о спасењу роду људскоме благоизволио да преко Ње устроји спасење цијелога свијета. Из љубави према роду људскоме, Он је од Ње примио људску природу и у људској природи својој Господ Исус Христос устројио је наше спасење и обесмрћење и обновљење наше природе“, поучио је сабране Владика.
Подсјетивши да овај велики празник слави цијела хришћанска васељена, нарочито ми православни хришћани, као и велики манастири који су овоме празнику посвећени, међу којима су манастири Хиландар и Острог, Митрополит је истакао да ово није једина веза између ове двије светиње, као и Свете Горе Атонске, већ је Свети Василије ту везу утврдио за сва времена. Он је као архимандрит херцеговачки, а већ по својој прилици назначен од свога претходника да буде митрополит и његов наследник, отишао у Свету Гору Атонску, у манастир Хиландар, да се тамо још боље припреми, научи и оспособи за свету архијерејску службу коју је примио хиротонијом од Светога Патријарха пећкога Пајсија Јањевца, од кога се и сам Свети Василије Острошки научио пастирској служби и љубави према Цркви Божијој и према своме народу.
„Примио је Свети Василије бреме свога народа у најтежа времена и милошћу Божијом и молитвама Пресвете Богородице, која га је овдје привукла, у ову свету обитељ која је настала и прије Светога Василија, те се овдје кријепио Божјом милошћу и благодаћу, а одавде излазио у народ и просвећивао га и снажи, храбрио и надахивао светом вјером православном, па се као апостол Христов показао као нови Свети Сава. И Божији промисао је тако уредио да убрзо послије спаљивања моштију Светога Саве и наше велике народне несреће, Бог је послао своме народу Светог Василија Острошкога као новога Светога Саву и чудотворца и угодника Христовога, да обједини и утјеши свој народ, да га укријепи и да му да снаге да издржи и побједи“, бесједио је Митрополит.
Уз Божију помоћ и наших светих отаца, као што су Свети Василије, Свети Петар Цетињски, Преподобни Стефан Пиперски, ми смо се, нагласио је, увијек храбрили, кријепили и ишли путем Божијим и прошли кроз многа искушења и хвала Богу одржали свету вјеру православну, и у нашем времену је потврдисмо.
„Због тога честитајући братији овог манастира славу и свима вама, драга браћо и сестре, велики празник Ваведења Пресвете Богородице, нека би Она свима нама била у помоћи.“
Одликован Милорад Гогић – у служењу правди руководио се божанским и људским законима
Посебна радост данашњег сабрања код ћивота Светога Василија је била што је Митрополит Јоаникије г. Милорада Мића Гогића, некадашњег судију и предсједника Уставнога суда, одликовао Орденом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновица првог степена, највећим одликовањем Митрополије црногорско-приморске, управо зато што је г. Гогић дијелио правду онако како закони ове државе прописију, а не под утицајем било које политике и земаљских моћника и који се у свом служењу правди руководио божанским и људским законима:
„Нама је увијек довољно само то да се примјењује правда и да свима буде једнако, а није било једнако дуго времена. Једино Српска православна црква није могла дуго година добити темељни уговор, а друге цркве и вјерске заједнице су то добиле без икаквих проблема. А онај злокобни закон који је био изгласан у Скупштини Црне Горе под притиском тадашњег режима, он је донешен само да би се примјењивао над Митрополијом црногорско-приморском и осталим епархијама Српске православне цркве у Црној Гори јер су све друге вјере биле регулисале свој положај путем темељних уговора. Даде Бог и Свети Василије Острошки те тај злокобни закон остаде мртво слово на папиру и врати се као бумеранг онима који су га смишљали и који су га на онакав нељудски и нечастан начин доносили“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
У наставку је подсјетио да је послије тога донешен закон којим је Српска православна црква добила оно што су добиле и друге вјерске заједнице те да је он, иако није идеалан, прихватљив за ово вријеме и није штетан ни за једну вјерску заједницу, па ни за Српску православну цркву. Такође је подсјетио на атмосферу која је након тога стварана како се не би потписао темељни уговор. Међутим, било је паметних људи који су се потрудили, којима је Владика заблагодарио, међу којима је и тадашњи предсједник Владе који је потписао темељни уговор са Патријархом српским Порфирије.
„Фалио је још један и то завршни корак, да се све оно што смо раније чинили потврди и на Уставном суду јер су биле устале разне дружине да нам све то оспоре. Ни против једнога темељног уговора нијесу устајали, али против уговора са Српском православном црквом су устале многе дружине, па чак, жао ми је то што морам данас рећи, и Црногорска академија наука и умјетности. Али није то мишљење прошло кроз редовну процедуру, него је и оно донешено незаконито, тако да не пада срамота на цијелу Академију, али на поједине људе сигурно је та срамота пала и неће се тако лако опрати.“
Иако је све било усклађено са Уставом и законима Црне Горе, како би СПЦ само била равноправна са осталим вјерским заједницама, ни то није било сигурно када је дошло до Уставнога суда, јер је било притисака и подметања:
„Господин Мићо Гогић је учинио све само да се примјене начела Устава и закона како и у другим случајевима, тако и на Темељни уговор између Српске православне цркве и државе Црне Горе. Зато смо благодарни г. Милораду Мићу Гогићу који је био човјек на свом мјесту у том моменту, као што је био, наравно, и раније. И Бог је дао да баш у његово вријеме, када је он био предсједник Уставнога суда, правда Божија изађе на видјело и да добијемо једну сигурност и да се ријеше ти сви неспоразуми између Српске православне цркве и државе Црне Горе. Хвала вам, што сте били човјек међу људима, наравно да сте имали и образовање, али сте имали и храброст да примјените правду и закон онако како треба, јер сте били знамо под великим притиском да све то буде другачије“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и закључио:
„И као што видите нијесмо ми манастир Острог понијели у Шумадију, нити смо окупирали Црну Гору, него смо ту гдје смо били вјековима, и не мислимо никуда одавде ићи. И мислимо да Црква која је створила толике светиње, подигла у славу Божију и обновила их у ново вријеме, која је у новије вријеме подигла саборне храмове које су на понос града Подгорице и Бара и Берана, и све опет изнова украсила колико је могла, да само ради на добро Црне Горе и за њену садашњост и за њену будућност. Наравно, водећи много рачуна да се не кривотвори наша историја јер су за све ово што имамо наши преци крв своју пролијевали и главе своје на олтар отаџбине прилагали.“
Претходно је на јеванђелски одломак, који се чита када год прослављамо Богородичине празнике, који гласи: „Блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је“, бесједио је о Никола Пејовић.
Говорећи о празнику Ваведења Пресвете Богородице отац Никола Пејовић истакао је да је то скроман, али и величанствен дан, дан када се сјећамо да су родитељи Пресвете Богородице њу као дјевојчицу довели у Храм јерусалимски, наглашавајући тиме и значај свих црквених празника.
„Зато су празници дати. Ради човјека. Да се у њима и кроз њих утврђујемо у вјери. Да обнављамо наше сјећање на Бога, да се поново подсјетимо ријечи Божије која никада не застаријева, која је увијек савремена и увијек свевремена – дата свакоме човјеку, свим покољењима и свим временима.“ навео је отац Никола.
Прота Никола је додао да човјек не може без празника; да то знају и они који не вјерују и који од своје свакодневнице бјеже измишљајући празнике којих није било у нашем народу и нашој традицији и који нас могу увести само у бездан и бесмисао.
„Зато је ту Црква Христова у овоме свијету која је Духом Светим утемељена и коју ни врата паклена неће моћи надвладати, којој је Христос глава, а ми удови те Цркве, да у њој и кроз њу осмишљавамо све дане нашег живота. Да празнујемо празнике кроз које гледамо као кроз неке отворе кроз које улази вјечна свјетлост. И не само да улази свјетлост, него нас она уводи у неку другу реалност. Осјећамо у дубинама свога бића и свога срца да нијесмо створени за смрт и за пролазност, него да смо створени за живот вјечни и непролазни“. Овај празник увођења Пресвете Богородице у Храм и не само у Храм, него и у онај дио Храма у који је првосвештеник улазио само једном годишње, показује и другу димензију човјека, шта то Бог хоће од човјека и шта је Бог наумио са човјеком. Од овог дана, овог празника, овог догађаја, човјек, Пресвета Богородица, а са њом и сав род људски, показује се да је то онај величанствени храм који треба да буде храм Духа Светога.“ нагласио је отац Никола Пејовић
Истакао је да је Богородица у својој утроби смјестила „Онога кога не могу смјестити све васионе и сви вијекови, онога који се не може описати ријечима, који је непојмљив, несазнатљив“, дала му људску природу чиме је Бог постао један од нас и да је мала, пећинска црква слика утробе Пресвете Богородице и да с њом и сав људски род треба да постане храм Духа Светога.
По завршетку је отац Никола Пејовић навео да овај празник свима треба да буде на утврђење у ријечи Божјој, да је чујемо и послушамо и да нам Мајка Божја буде предводница у коначном сједињењу са Христом.
По заамовној молитви благосиљани су славски дарови и преломљен колач, након чега је заједничарење настављено уз трпезу хришћанске љубави.
