Архимандрит Сергије, острошки игуман, началствовао је Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, на празник Светих цара Константина и царице Јелене – на Задушнице уочи празника Педесетнице, 3. јуна 2023. љета Господњег.
Саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Илија и јерођакон Зосима, као и протојереји Данило Зиројевић, никшићки парох и Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа.
Послије читања Светог јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о. Сергије.
– Васкрсењем Христовим и свим дивним дјелима којима је обожен човјек и живот човјеков осмишљен да се врати послије пада свога у вјечност, да заживи вјечношћу, добија пуноћу и никакве сумње у то више нема. Међутим, као за чудо и дан данас ево живо осјећамо да је Бог тај који нам даје живот вјечни. Али тако је слаба још увијек људска природа да чим мало попусти пажњом, заборави на то. Није чудо што су свети оци на крају читавог овог процеса спасоносних дјела Христових, управо ставили данашњи дан, да не заборавимо ни оне који су се упокојили, а јасно је овдје из Светог Јеванђеља које је истина, да ће ”мртви чути глас Сина Божијег и оживјеће тијелима”. То је сва истина и ми морамо да знамо да наша вјера није само од тачке А кад се родимо до Б кад се заврши биолошко битисање на земљи, него да тек тада почиње прави живот – рекао је о. Сергије.
Подсјетио је на ријечи светих отаца да ”ко не заживи рајем још сад у овом свијету, нормално да га неће ни у вјечности препознати као мјесто свога смисла, постојања, као рај”.
– Зато би требало да вјерујемо цијелом Јеванђељу, а не само неким дјеловима Јеванђеља. Уземемо неколико заповијести које нам се допадају или које нам је лако тек онако схватити па се држимо њих, а заборавимо неке друге, а оно што није цјеловито, није ни функционално. Зато имамо потребу, као што рече Господ Петру ”напасај овце моје”, да и одавде у овом тренутку, у овом данашњем дану, када прослављамо Светог Цара Константина и Царицу Јелену, кад прослављамо у нашем роду дивнога Јована Владимира мученика, и кад су ове Велике Задушнице, кад се сјећамо свих наших предака који се упокојише, зато живо осјећамо да је нужно прије свега да знамо да је Бог животодавац даровао живот вјечни. А свједока за то имамо безброј, управо које споменусмо светитеље – бесједио је о. Сергије.
Поручио је да житије Светог цара Константина треба прочитати, јер је прелијепо, корисно и битно да се прочита, као и да за то имамо врмена иако стално кукамо.
– Ово вам кажем из искуства личног, само кад бисмо укинули бескорисне, празне приче или пажњу коју обраћамо на беспотребне ствари, којекакве трачеве и неозбиљности које заокупљају нашу пажњу да угасимо телевизију и да 15 минута причитамо Пролог Светог Владике Николаја, за сваки дан нама би живот итекако имао љепши пут и знали бисмо се много пута у животу боље поставити. Да знамо да ће сјутра неко од наших ближњих, према којима се данас можда односимо са непоштовањем или са грубошћу, да ће сјутра бити онај за кога ће се молити, за покој његове душе или обратно, да ћемо сјутра ми можда требати молитве истог тог свога ближњег којега с неапжњом и непоштовањем мучимо. Зато би требало подићи наш ум на ниво Јеванђеља, ево данас смо код Светог оца Василија, који редовно свједочи кад год се мало запарожи наше сјећање, гдје смо и на шта смо призвани сви ми, и свештеници и крштени хришћани – закључио је о. Сергије.
Сабрано монаштво и вјерни народ присаједнили су се Светих Христовим Тајнама.
На крају богослужеља, саслужитељи су служили помен упокојенима.
СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА
Наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо – Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред три године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста… Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка – света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу – граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.
По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.
