На Духовски уторак, 9. јуна 2020.-ог љета Господњег, навршило се 54 године од рођења проф, историчара, родољуба и вјерног чувара српског имена, културе и наслеђа, Предрага Вукића, потоњег цетињског мохиканца. На данашњи дан је рођен, а прошлог љета Господњег, 25. јула упокојен и сахрањен на острошком гробљу, гдје је и била његова жеља и гдје ће чекати Васкрсење мртвих и други Христов долазак.
Сјећајући се Вукића и његових озбиљних предвиђања за будућност, дубоко заснованих на историјском наслеђу и догађајима, група вјерника и блиских пријатеља проф. Вукића се окупила, да уз молитве и радосну тугу, подијеле сјећања на уснулог пријатеља и брата. Помен је служио протојереј Предраг Шћепановић, који је у својој братско-пастирској бесједи рекао да је његова душа сада мирна јер је он увијек говорио по диктату своје савјести- истину. Зато и јесте био често несхваћен, јер је истину тешко прихватити. Хвала му што је био искрени и пријатељ и брат. Желио је да његовом народу буде боље. Хвала ти што смо кроз тебе видјели славно Цетиње, свих оних витезова и јунака. Много нам недостајеш. Често се сјетимо твојих анегдота, шала и пророчанстава. На твоју смо се ријеч увијек могли ослонити…
Помену проф. Вукићу, осим свештеника Шћепановића, присуствовали су и његов пријатељ и побратим Драган Брацановић, Миодраг Пијо Чизмовић, Миљан Станишић, Александар Вујовић, Вера Вукић, Александар Јеловац и Смиља Влаовић.
Хвала ти, потоњи Мохиканче, што си нам показао како се чува предачко наслеђе, своја вјера, образ и истина, како се свједочи Христово име, како се чува национални идентитет и како изгледа бити Србин по рођењу и по опредјељењу, а не по професији. Господ да ти подари неку рајску архиву гдје ћеш моћи да истражујеш и наслађујеш се небеском науком, без земаљских брига и патњи. Плови, драги наш брате, небеским пространствима о којима си толико маштао и и даље пој Богу своме кроз љубљене псалме, и хвала ти на свему, подршци, искрености, добронамјерној критици, сугестији и људском и братском дружењу и размјени. Хвала ти и опрости за све оно за шта не стигосмо да затражимо опроштај, а требали смо.
Мр. Смиља Влаовић
