У 21. недјељу по Духовима, 10. новембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског и Светог мученика Терентија, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.
Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке обитељи, сада клирик у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој Српске Православне Цркве, протојереј Петар Церовић, будвански парох и јереј Миладин Митровић из Бањалучке епархије.
Одговарала је острошка братија, а празничној Литургији присуствовало је монаштво и бројни вјерници.
Након читања зачала из Светог Јеванђеља о сијачу и сјемену, бесједио је о. Никита, који је тумачећи причу казао да се у њој открива оно што је Господ урадио од постања свијета, Који је посијао Ријеч своју створивши људе и Ријеч Његова доноси род овом свијету.
– Видимо да у овом свијету постоје двије врсте људи. Господ их је подијелио на родне и неродне. Свима нама је дато да примимо Ријеч Божију, а искључиво од нас зависи да ли ћемо да је примимо у својим срцима и да ли ћемо да донесемо род – казао је о. Никита.
У њиву која доноси плода данас убрајамо једног од наших светитеља, Светог Арсенија Сремца, кога данас наша Црква прославља, додао је о.Никита и подсјетио да је он био насљедник Светог Саве, као и да се његове мошти налазе у манастиру Ждребаонику.
– Он се убројао у оне људе који су Христу донијели род и Господ га је прославио зато што је он својом молитвом, својим трудом, својом љубављу, подвигом, себе показао плодном њивом, донио род Христу, а Христос га узвеличао и прославља га и данас и увијек – нагласио је о. Никита.
Бесједа о.Никите у Доњем Острогу
Сабрани, међу којима је било мноштво дјеце, а који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а прослава празника настављена је уз трпезу љубави.
фреска Светог Арсенија у цркви Свете Ттојице у Доњем Осторгу
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АРСЕНИЈА
Велики јерарх Српске Цркве и насљедник Светога Саве, Арсеније бјеше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но, чувши за дивну личност и дјелатност Светога Саве, Арсеније оде к њему у Жичу, гдје га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видјећи ријетке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље Српске, посла Сава Арсенија на Југ, да тражи за архиепископију неко мјесто склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву Светим Апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господњег. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава одреди Арсенија себи за насљедника на архиепископском престолу (1233. године). А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тијело Савино у Српску земљу. Арсеније је мудро управљао Српском Црквом тридесет година (до 1263. г.), и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: “Господи Боже наш вонми, посјети и благослови храм сеј … Помените же и мене грјешнаго Арсенија”. Сахрањен је ту у Пећском храму Светих Апостола. Године 1737, због спаљивања Пећке патријаршије од стране Турака, мошти Светог Арсенија однијели су монаси из Пећи и, преко многих других мјеста, оне су доспјеле у манастир Ждребаоник код Даниловграда, гдје се и до данас налазе. Године пак 1933, по благослову Српског патријарха и Синода, руски архиепископ Нестор однио је дио моштију Св. Арсенија у Пекинг и у Харбин (у Манџурију), кад је тамо основана Православна Црква.
Молитвама Светог Арсенија Српског нека Господ помилује и спасе све нас, сав Српски род, све православне хришћане, и све људе Божје. Амин.
