Monah Arsenije (Jovanović), sabrat manastira Ostrog, sinoć je održao predavanje u Vaznesenjskoj crkvi pod nazivom „Svetovna amnezija ili duhovno sećanje“. Zbog velikog odziva, predavanje je bilo premešteno iz parohijskog doma u samu crkvu. Sam monah Arsenije je izjavio da oseća veliku odgovornost zbog tolikog broja ljudi koji se pojavio na njegovom predavanju.
Predavanje je bilo podeljeno u tri dela: prvi, o samoj unutrašnjoj borbi koju je on doživeo, drugi, o negativnoj kulturno-duhovnoj amneziji savremenog društva, i treći, o pozitivnoj amneziji, tj. zaboravu greha.
U prvom delu predavanja, monah Arsenije je pričao o svojoj mladosti, a kasnije i o monaškom životu, unutrašnjim borbama i podvigu koji je neophodan svakome koji želi da teži ka Hristu. Posle dugogodišnjeg podvizavanja i teške bolesti koju je prebrodio, po milosti Božijoj, mitropolit Amfilohije mu daje blagoslov da ide u medije. „Od kada sam ušao u medije, izgubio sam plač iz monaškog života. Sada mi treba 7 do 10 dana da se vratim u to stanje. Svet nam kaže da je smeh najvažniji, a toliko je depresije u svetu“ kaže monah Arsenije.
Na savetu majke da ne ponavlja stare stvari, dodao je: „ Mnoge stvari koje su sada nove su u stvari izborane i stare, a one koje su sada stare su ispravne. Istina je uvek nova i sveža, a laž ma koliko sada nova, ona je stara.“
Drugi deo predavanja je bio posvećen zatiranju istorijsko-kulturno-duhovnog sećanja i zavođenju duhovne amnezije. Više puta je napominjao da se teži zaboravu pravih vrednosti i da su sve imperije pre Hrista, a i posle, htele da zatru ono što je hrišćansko i duhovno. Monah Arsenije napominje kako ni jednoj imperiji nije odgovaralo kada postoji bilo kakvo kulturno-duhovno znanje u društvu: „Kulturno-duhovno znanje je opasno jer daje čoveku nezavisnost. Dokle god postoji duhovnost neće moći da se manipuliše narodom.“
„Hristova Crkva postaje i ostaje mesto duhovnoga pamćenja, ili kako bi to rekli današnjim informacionim žargonom, ona je postala megamemorija svetske kulturne baštine. Kad kažem svetske, naravno da pravoslavlje nije stiglo svuda, ali ono suštinski što je potrebno čovečanstvu to je pravoslavlje, a u Crkvi kao njena duša, kao njena kruna, kao njeno disanje, kao njen život, jeste Sveta Liturgija. Ona predstavlja moćni far na jednom visokom svetioniku koji osvetljava i ne dozvoljava da padne u tamu zaborava i smrtonosne hridi laži i prevare ovoga sveta koji nama godi. Sama Liturgija je evociranje Hristovog života i jedno dubinsko pamćenje. Svaka Liturgija je jedan rad na pamćenju onog što Gospod ima nama da javi. To je jedan veliki mozak koji nam objašnjava šta Liturgija jeste i šta mi od nje dobijamo, a to je Večni život, a ne samo to već i blagostanje, radost, mir koji nam toliko nedostaje u ovome svetu.“
Kriza broja delatnih hrišćana je isto velika, i kako kaže monah Arsenije, „dosta je nominalnih hrišćana, na papiru“. „Svaki pravi pravoslavni delatni hrišćanin je u stvari čuvar kulturno-duhovnog pamćenja.“
Kada su u pitanju današnja udruženja i organizacije, treba da znamo da sve one rade na planu zaborava. „Zato čuvajmo korene, jer drvo bez korena lako se ruši“ – kaže monah Arsenije. „Kosovo je kolevka našeg naroda. Ako su Jevreji mogli da čekaju dve hiljade godina, možemo i mi. Nikada ognjem, mačem i krvlju, ne daj Bože, da to nikada više ne bude, ali jedino našim posvećenjem Bogu.“
Pozitivna amnezija se ogleda u zaboravu greha. Monah Arsenije objašnjava šta znači zaborav greha kroz citat Svetog Isaka Sirina: „Sveti Isak Sirin kaže da se čovek, tj. ljudska duša u Večnosti neće sećati ovoga života. Tu on misli da se čovek neće sećati zla. To je jedino moguće dostići ako doživimo preobražaj, a „preobražaj znači promena obraza i sticanje Hristovog obraza.“
Važno je da stalno obnavljamo sećanje o Bogu i putu ka oboženju. To je jedino moguće kroz liturgijski život koji podrazumeva molitvu, post, pokajanje i pričešće. Neka nam Liturgija, kako bi mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije rekao, bude lična karta pravoslavlja, i samo tada ćemo znati koji je naš identitet, koji su naši koreni i ka čemu težimo u ovom životu. Liturgijsko-praktični život jeste jedini izlaz iz moguće istorijsko-kulturno-duhovne amnezije jer nam on svakog dana, a i svake nedelje, pokazuje šta je Večno a šta prolazno, šta je novo a šta staro, i za kraj, šta je Istinito a šta lažno.
Preuzeto sa: tvhram.rs
