Sv. Teodor Studit

POUKE UZ ČASNI POST

U petak prve sedmice Velikog posta.

Braćo i oci! Mirjanin koji želi da ustroji velik i lep dom nema pokoja ni danju ni noću, trudeći se muči se i trpi nevolje dok ne završi izgradnju. On je tako usrdan i trudoljubiv da su mu um i misli njegove toliko zanete time samo da završetak izađe lep (da i krov bude lep) i izvrstan tako da i sve ostalo bude ukrašeno i urađeno da bi svako drugi poželeo da ima takav dom. Ako bi neko pokušao da zadrži takvog staratelja time bi mu naneo veliku nepravdu.

Šta hođu da kažem time vašoj ljubavi, prečasna braćo? Želim vam reći da svako od nas treba da za svoju dušu sprema ne dom truležni od kamena i drveta, već obitelj nebesku, netruležnu i večnu, koja se zida od dobrodetelji i darova Svetoga Duha, zato recite mi zar ćemo biti neradljivi i lenjivi u vreme kada treba zidati dom? Nećemo li poneti tešku krivicu? Tim pre što dom truležni i prolazni prima telesne ljude, a kada se smeni mnogo domoupravitelja i sam propada i ruši se; duhovni pak naš dom, sazdan od dobrodetelji, prima Duha Svetoga, kao što i Apostol govori: “Vi ste hram Božji i Duh Božji obitava u vama” (1. Kor. 3, 16), i on, naše duhovno skrovište (dom), kada dođe vreme za nas da ostavimo ovaj svet ide sa nama na nebesa, gde ćemo biti večno.

Početak obrazovanja vrline jeste strah Božji, jer Božanstveno pismo govori: “Početak mudrosti je strah Gospodnji” (Ps. 110, 10), a onda četiri velike vrline: mudrost, hrabrost, celomudrije, pravda i ostale sa njima sjedinjujući se izgrađuju svezu ljubavi uzrastajući u sveti hram Gospodnji. Zato pak, braćo, stvarajmo takvu obitelj i ukrasimo je vrlinama, da bismo pronašli u sebi Duha Svetoga, i veseleći svete anđele ljudima činili dobar primer svojim vrlinama. A tako i uzdržanje u kome se mi sada podvizavamo jeste jedna od velikih vrlina, zato podajmo slavu Bogu Koji nas je udostojio da izdržimo u toku svete sedmice. Lica naša su se izmenila i postala bleda, ali sijaju blagodaću uzdržanja. Od žuči, koja se pojavila usled posta, u našim ustima je gorčina, ali su se duše naše nasladile nadom i blagodaću spasenja. Jer duša i telo po prirodi ratuju između sebe, i kada jedno od njih snaži, drugo slabi. Zato, braćo, radujmo se jer smo mi učinili da lepše u nama postane jače.

Može se desiti da neko upita: “Nije li primanje hrane svakog dana po jednom narušavanje savršenstva posta?” Ne! Od toga se ne treba bojati, zato što ako bi to bilo tako onda nam ne bi Hristos rekao u molitvi “Oče naš” da molimo za potrebnu hranu svakog dana, ne bi gavran donosio proroku Iliji, a takođe i božanstvenom Pavlu Tivejskom, svakog dana hranu. Ni Veliki Antonije ne bi savetovao da je bolje po malo svakog dana uzimati hranu no provoditi u postu (bez imalo hrane) po tri, četiri ili sedam dana. Razumeo sam da je pouka u sledećem: telo naše od dnevnog truda iznurava se i slabi, i zato je Bog Koji nas je sazdao tako ustrojio telo da se ono svakodnevnom hranom potkrepljuje da bi mogli ispunjavati zapovesti Božje i da čovek ne bi postao raslabljen, kao što biva sa onima koji poste dva ili tri dana; oni ni česte i mnoge metanije ne mogu da čine niti mogu da upražnjavaju kako sleduje čitanja i psalmopojanja, ne ispunjavaju ispravno ni ostale službe, ne objašnjavajući šta je pak svrha tome.

I tako, svakodnevno uzimanje hrane, po ukazanom nam pravilu i činu, jeste delo ne nesavršenih no u svemu savršenih; između ostalog, sve je kod nas ustanovljeno Božanstvenim Ocima kao dobro i bogoljubivo.

O, kad bi nam Gospod još više darovao zdravlje i silu duševnu i telesnu da bismo mogli služiti (Njemu) Bogu Živom i Istinitom i da u tome ostanemo do poslednjeg datog nam dana, u koji želim svima nama da sa svima svetima koji su nam prethodili prosijamo poput sunca, dobivši u nasleđe Nebesko Carstvo, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kome pripada slava i vlast sa Ocem i Duhom Svetim sada, svagda i u sve vekove! Amin.

U sredu druge sedmice Velikog posta

Braćo i oci! Minula je prva sedmica posta, a mi vidimo jedan kod drugog promenu; lica su naša izmoždena, bleda i žuta. No “ako spoljašnji naš čovek i propada” – govori Apostol – “to se unutrašnji iz dana u dan obnavlja” (2. Kor. 4, 16). Jer kao što se od izobilja telo puni i rascvetava, tako i duša od uzdržavanja postaje svetlija i mužastvenija.

Bolje rečeno, telesnim trpljenjem mi smo u sebi uzgajili duševnu krasotu i blagoljepije; to je ona lepota koju je želeo sveti prorok David kada je molio Boga da mu podari blagodat: “Gospode, voljom Tvojom podaj dobroti mojoj silu” (Ps. 29, 8.). Blagoljepijem uzdržanja obručuju se duše naše umnom Ženiku Hristu, kao što govori o tome blaženi Pavle: “Jer revnujem za vas Božijom revnosti, jer vas obrekoh mužu jednome, da djevojku čistu izvedem pred Hrista. Ali se bojim da kako kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojijem tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu” (2. Kor. 11, 2-3). Vidite li veličinu dara? Mi smo se udostojili da imamo za ženika Hrista. Vidite kako i veliki apostol Pavle strepi da nas ne prelasti naš neprijatelj, đavo, i ne liši nas velikog dostojanstva? Naša duša je podobna devojci, koja je zaručena i skrivena od očiju mladića čuva sebe da bi očuvala devstvo svoje čistim i neoskvrnavljenim, dok ne nastupi vreme braka i sjedinjenja. Zato je i duša dužna da tako sklanja sebe od greha do samog smrtnog časa. Ako je ona blagoobrazna i sija dobrodeteljima devstvenosti, sačuvanih od nje u ovom svetu, to po njenom izlazu iz tela, kao iz carske palate, raduju joj se sveti anđeli videvši njenu krasotu i blagoljepije; ako bi se pak pokazala bezobrazna (nebogolika) i ocrnjena gresima, onda će biti na radost besovima (demonima) pri uzlasku ka Hristu. A o tome je strašno i govoriti!

Mi podvrgavamo tela vežbi u trpljenju stradanja i provodimo surov život da bismo smirili telesne strasti i besčasna htenja e da bi u nama vladao duhovni mir, a ne telesna zla volja; ne samo sada, no i svagda moramo imati to stremljenje, da vršimo podvig uzdržanja. Jer šta je drugo život hrišćanina ako ne obuzdavanje strasti, ispitivanje pomisli i svagdašnja borba sa nevidljivim i skrivenim besovima (demonima)? To što se sada pokazuje teškim, zahtevajući da se telo potrudi, donosi veliku korist duši. Pritom je trud kratkotrajan (prolazan), a ono što donosi večno; zato i Apostol govori: “Jer naša laka sadašnja briga donosi nam vječnu i od svega pretežniju slavu. Nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi za vrijeme, a ono što se ne vidi vječno” (2. Kor. 4, 17-18.). Radi velikih blaga, koje žele da zadobiju i sami anđeli, i radi Gospoda našeg Isusa Hrista Kojim su obručene naše duše, pozivam i molim ljubav vašu, braćo, čuvajmo duše naše od loših dela i od nečistih pomisli, koje po rečima Gospodnjim skrnave naše duše (Mt. 15, 18.), ne budimo kao oni koji puštaju u sebe grešnu pomisao, jer se od nje u nama zapaljuje kao veliki plamen pohota, koja opaljuje i sažiže naše duše čineći ih bezobraznim i crnim.

Udaljimo se od strasti, otklanjajući prvi prilog demona; budimo kao oni koji se staraju da izmaknu zlim pomislima, da bi prosvetivši duše svoje dobrim delima, usrdno se podvizavajući u uzdržanju, da bismo se u trenucima razlučenja duše od tela pojavili pripremljeni i čistim udostojeni one nebeske radosti i naslade i pričasnosti večnih blaga u Hristu Isusu Gospodu našem, kome pripada slava i vlast sa Ocem i Svetim Duhom, sada i u sve vekove. Amin.

U petak druge sedmice Velikog posta

Braćo i oci! Radujem se, ja smireni, videći mir u dušama vašim! Radujem se vašem jednomisliju i vašoj ljubavi jednih prema drugima, radujem se što uspešno i trpeljivo provodite post radi spasenja duša (imajući) blaženu nadu na večni život. Od svih dobrodetelji nema lepše od mira (mirotvorstva) i jednomislija (saglasja u ljubavi), a to jeste plod uzdržanja. Gde se pojavi i obitava (bivstvuje) ova dobrodetelj (mirotvorstvo u jednomisliju) tamo svako zlo i lukavstvo isčezavaju. Isčezavaju naše neurednosti, besčašće, oštre reči, klevete, neposlušnosti, gordost i svako drugo zlo. Zato i oni između vas, braćo, koji su usrdni zasigurno ne čine samo sebi dobra, nego i druge pobuđuju ka dobru dobrim primerom, zato od Boga dobijaju veliko uzdarje. A oni koji daju loš primer sami sebe prinose žestokim mukama. Oni koji se upravljaju po Logosu Božijem i koji pobuđuju (druge) na dobrodetelj po Bogu prijatelji su Božiji, saputnici svetih angela i naslednici blagoslova. O, kada bismo mogli svagda biti u tim dobrodeteljima! Pazite da nikada ne prestane i ne ponestane u nama ljubavi Božije, jer Hristos govori: “Ljubi Gospoda Boga tvojeg svim srcem tvojim i svom dušom tvojom i svim umom tvojim” (Lk. 10, 27). Oni koji se potrude da tako zavole Boga nikada se neće zasititi od Njegove ljubavi, neće se pomračivati (padati u uninije) niti se lenjiti, već će umnožavati blagodat u sebi. Takvi usrđem raspaljuju usrđe, učvršćuju i razrastaju u svom srcu (blagodat) napredujući u dobrodetelji (vrlini). Napreduju i prelaze iz jedne duhovne sile u drugo postojano i stalno… Radi sticanja Božanstvenog bogatstva, nasledstva Carstva Nebeskog, naslađivanja večnim blagima, radi izbavljanja od beskonačnih kazni večnog mučenja nećemo li podneti trudoljublje i trpljenje u stradanjima sa radošću i usrđem? Zato, molim vas, budimo mužanstveni, obradovani nadom; u nevolji trpite, trudite se u molitvi, psalmopojanju, pojanju (službi), čitanju, da bi usredotočili um svoj ka Bogu i u sebi da bi njega (um) izbavili od zlih (zlokorisnih) pomisli; jer ispraznost i lenjost – početak su svakog zlodela, a radinost i pažljivost (u podvigu) brane od skrnavljenja naš um.

Pozabavimo se takođe i poslušanjem, da svako od nas ispunjava svoje poslušanje bez roptanja i sa strahom Božijim. Dela naša da činimo časno, dragovoljno i bez smućenosti. Zavolimo mir svoga brata (bližnjeg), pribavimo revnost u svemu što pomaže spasenju duša naših. Potrebno je da molimo Boga za braću našu koja žive u poslušanju, da ih Bog zakrili i zaštiti.

Pomolite se i za mene smirenog (nedostojnog), da bi ustima mojim bila darovana reč korisna i da bih i ja provodio pravoveran život, e da bi vašom ljubavlju i meni nedostojnom obreli spasenje duše u Hristu Isusu našem, Kome pripada slava i vlast sa Ocem i Svetim Duhom, sada i u vekove vekova. Amin.

U drugu nedelju Velikog posta

Braćo i oci! Post – jeste dobro delo ako su mu saputnici mir, dobro raspoloženje, poslušnost u dobru, krotost, sastradalnost i druge dobrodetelji. No đavo, vrag i zavidnik (neprijatelj) našeg spasenja, pita se kako da navuče u isposnike ono što je bogomrsko: uči ih da budu drski i prkosni, žestoki, gnevljivi, jarosni, slavoljubivi, zavidljivi i sramljivoslovni. Cilj njegov jeste da im pričini veliku ranu i štetu i da ih tako liši blagih plodova posta. Mi smo pak dužni da predvidimo (pazimo na) njegove zamisli i zamke, da provodimo ove svete dane mirno i tiho, sa krotošću i u molitvenom tihovanju, obraćajući svoju ljubav ka bližnjem zato što je jedino takav post ugodan Bogu. Ako bi pak naš post bio drugačiji, odnosno ako nikakav trud ne bismo prineli, onda je on besplodan i mi se (u tom slučaju) nasilno podvrgavamo zlostradaniju. Pre svega, nama je potrebno da postimo zato što post isušuje telo, a dušu ukrepljuje i obnavlja: “Nego ako se naš spoljašnji čovjek i raspada” – po rečima Apostola – “ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan” (2. Kor. 4 ,16). Jer naša prolazna mala nevolja priprema nam preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave. Ko tako razmišlja nada se budućoj nagradi. Budimo kao oni koji trpeljivo prebivaju u dobrodeteljnim podvizima. “Zahvaljujući Bogu i Ocu koji nas osposobi za udio svetih u svjetlosti; Koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje” (Kol. 1, 12-13).

Nismo li mi pričasnici Prečistog Njegovog Tela i Krvi? I šta može biti slađe od Svetog Pričešća? Ono daruje večni život onima koji se pričešćuju sa čistom savešću. Ne besedimo li mi svakog dana i svake noći sa božanstvenim Davidom i drugim Svetim Ocima i svetiteljima naše Svete Crkve i može li duša dobiti (naći) drugde bolju utehu? Nismo li se mi odlučili (odvojili) i nismo li se udaljili od saživljenja sa prelestnim (varljivim) svetom i od naših srodnika po telu radi Gospoda i šta može biti blaženije i više od toga? “Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, Koji će preobraziti naše poniženo tijelo, tako da bude saobrazno tijelu slave Njegove, po sili kojom On može sve učiniti i sebi pokoriti” (Flb. 3, 20-21). Budimo pak, braćo moja, kao oni koji se raduju i vesele, koji preziru i potiru svaku zlu telesnu pohotu (strast). “Jer je svako tijelo kao trava, i svaka slava čovječija kao cvijet travni; osuši se trava, i cvijet njezin otpade. Ali riječ Gospodnja ostaje uvijek. A to je ta riječ koja je vama blagovještena” (1. Pt. 1, 24-25). “Zlopati li se ko među vama? Neka se moli Bogu” – govori Pismo – “Je li ko veseo? Neka pjeva Bogu” (Jk. 5, 13). Ako je neko pod iskušenjem od zle, grehovodljive strasti (jer đavo nikad ne prestaje da se bori protiv nas), neka istraje u trpljenju, slušajući onoga koji govori: “Blažen je čovjek koji pretrpi iskušenja, jer kad bude oproban primiće vijenac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube” (Jk. 1, 12).

“Kad ovo znate” – rekao je Gospod – “blaženi ste ako to i tvorite” (Jn. 13, 17). Njemu neka je slava u vekove. Amin.

prevod sa ruskog: sveštenik Boban Milenković,