Постоје међу нама они који сретају, који савјетују, они који дарују, они који умију да примају, постоје и они који знају само да воле, који јесу „ваши“ од првог тренутка. Кад их сретнеш, среташ их срцем…грлиш их душом…носиш их унутра и знаш да ће увијек бити ту.
Зовеш их фамилијом!
Такви носе Бога у себи, и по Богу их познајеш.
Прођу године, пролете дани, вријеме самеље све…али један дио дамара у човјеку, један дио носи све прошло, садашње и будуће, и у том дијелу вријеме не постоји, вријеме не мјери. У том дијелу тебе живи и Он, Тајна у којој су сви једнако живи и по којој се сви препознајемо. У том дијелу, твом срцу, живе и сви они који физички нијесу ту. Али сви они за које знаш да ћеш их опет срести. И то јесте радост живота, то јесте живот у Једном, Васкрслом Господу .
По Богу у њему, по љубави његовог срца срела сам и једну душу, једно велико срце у лицу онога којег сам са великом радошћу звала духовним оцем. Срцем сам срела човјека чијим молитвама ме Бог и данас чува.
Након годину дана, колико отац није са нама, у срцу дамара само ишчекивање тог поновног сусрета. Жеља да се добије вријеме које сам испустила онда кад сам га имала, док је отац био ту.
И у тој радости знам, и срцем видим да и данас сједи на свом мјесту, и срцем чујем како пјева о Космају, и срцем знам да окреће бројаницу за мене.
И у тој радости чекам Васкрсење…
Мом оцу Спиридону…
Боја.
