Ево дана у којем славимо рођендан нашег доховног оца, нашег Незалазног Сунца, наше непрестане Радости. Дан у којем живи човјек, човјек у чијем лику се огледа лице живога Бога.
Ево дана Васкрса, ево дана у којем се Васкрс огледа и руши смрт. И данас Христос смрт побјеђује, и данас се сва природа радује.
У Пештерској стијени, на нашем Синају, на нашем Тавору и данас се лице нашег Св. Василија озарује свјетлошћу, и данас срце нашег оца једнако куца и узноси молитве за сав народ његов.
И како да те не хвалим, како и ја да се не радујем? Како Пештеру цијелим срцем да не грлим, да јој не пјевам?
У твом лику, у твојој љубави Бога видим, Бога сретам, Богу се радујем. У теби се лице живога Бога огледа, јер ти јеси Свјетлост, ти јеси Љубав, ти јеси Радост.
У овом дану и дан твог рођења прослављамо. И након 405 година си једнако жив као и првог дана кад си лицем свјетлост срео.
У овом дану ти нас среташ у свом дому, у својој врлетној стијени коју само оком можемо да сагледамо. У овом дану само срцем твоју љубав осјећамо, јер ти у срцу и живиш, у срце се усељаваш као и Отац наш Небески.
У срцу те сретамо, јер се само срцем и препознајемо.
У овом дану живиш вјечност, а овај дан се никад не завршава…јер својим рођењем за овај свијет, и својим рођењем за Вјечност си показао да у Господу, и са Господом, вријеме човјек не може да мјери, још мање да уцртава границе.
