Велики празник Успења Пресвете Богородице молитвено је прослављен у острошкој светињи 28. августа 2024. љета Господњег.
Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеормонах Роман, а саслуживали су му архимандрит Петар Петрић из Почајевске лавре, острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Владимир, Николај, Натанаило и јерођакон Зосима, као и протојереј Бојан Радуновић зетски парох.
Молитвено је учествовало острошко монаштво и бројни вјерници који су у острошку светињу дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу.
Ријечима празничне бесједе сабране је поучавао о. Николај.
– Пресвета Богородица јесте примјер послушности ријечи Божијој, послушности самоме Богу. Не само послушности, него и пажње. И не само у оном тренутку, када је од Светог Архангела Гаврила примила ријеч, благовијест, да ће родити у тијелу Спаситеља и Избавитеља свијета, очекиваног Месију. И није јој то само у том тренутку тек тако дошло, него је она управо од свога дјетињства била припремана и своје срце је спремала да буде послушна Господу. Будући у трећој години својој од својих родитеља Јоакима и Ане блажених, принесена у храму да служи Господу, ни ту се није опирала, него је послушно и кротко ишла да испуни вољу Божију. У храму светоме, у светињама светињама, пребивала је у посту, у молитви и највећи дио времена проводила је, како кажу свети оци, у изучавању светих списа, у изучавању Светог писма, читајући Ријеч Божију, слушајући учитеље, поштујући и слушајући и предање које се преносило с кољена на кољено, слушајући ријечи светих пророка, праведника – рекао је о. Николај.
Подсјетио је да Свети Григорије Палама управо Пресвету Богородицу назива првим исихастом, јер је Она прва која је почела умно и срдачно Богу да се моли и обраћа свим срцем и свим бићем својим.
– Зато се удослојила да постане Мајка Бога живог, Мајка у тијелу, наравно, Господа нашег Исуса Христа. Пресвета Богородица није се задовољавала тварном ограниченошћу, ограниченошћу свега овога свијета створенога, ограниченошћу наше људске природе. Она је у свему тражила дубљи смисао и рјешење за оне главне егзистенцијалне проблеме свих нас људи, а то су проблеми гријеха, смрти, ђавола. Пресвета Богородица управо, не мирећи се са гријехом, не мирећи се са смрћу, са ђаволом, гледајући како је људски род поробљен гријехом, она је свим срцем и душом молила се Богу и тражила је рјешење за те највеће проблеме људског рода, за те истинске непријатеље људског рода. И заиста Пресвета Богородица се удостојила да буде она сама Мајка Бога нашега, да буде узрочница нашега спасења. Управо због тога и овај свети празник Успења Њенога који прослављамо, тако кажу свети оци, и он је као друго васкрсење, јер у васкрсењу своме Господ нам је показао, васкрснувши и тијелом својим показао нам је да ћемо ми да васкрснемо и душом и тијелом, а и Пресвета Богородица нам је свједок тога – бесједио је о. Николај.
Додао је да када су дошли апостоли после три дана, нису је нашли тијелом у гробу.
– Она се вазнијела на небо, успела се на небо да се сретне са својим Сином и Богом својим. И управо још једна битна ствар коју из живота Пресвете Богородице можемо да научимо и сазнамо, то је њен однос према смрти. И она будући удостојена такве благодати и такве почасти, будући Мајка самог Бога у тијелу, и она се плашила, да тако кажемо, тог тренутка смрти, плашила се да не сретне мрачне силе демонске. И молила је Сина свога да је избави од тога погледа на ту страшну истину која се наш чека, а то је тренутак смрти. И треба да се сјећамо тога тренутка, да би овај живот проводили осмишљено, да не би били лакомислени, да не би били лакоумни, да не би живели тек тако, једући, пијући, чекујићи да нас сјекира смрти посијече. Него да се спремимо за наш одлазак из овега свијета, а у томе нам највећа заступница и помоћник управо мора бити Пресвета Богородица. У тренутку смрти, када буде се наша душа раздвајала од тијела, све страсти, све грешке које смо кроз живот чинили, све навике које нису Богом благословене, сваки порок, свака наша привеженост, све оно што смо поставили изнад Бога, што смо поставили као божанство у нашем животу, то може бити било шта, може бити и посао, може бити и хоби, може бити спорт, може бити култура, наука, може бити било који порок, могу бити цигарете, алкохол, било шта, било каква приврженост која нам је заузела прво мјесто у нашем животу, биће нам страшно тешко јер у тренутку смрти растајемо се од свега тога, од свега тога материјалног и пролазног. И зато треба, још док смо у овом животу, угледајући се на Пресвету Богородицу да се трудимо да уздржимо наше биће од свега овога материјалнога, ка ономе што је вјећчно и непролазно – рекао је о. Николај.
Сабрани који су постили Великогоспојински пост причестили су се Светим Христовим Тајнама.
