U nedjelju 25. po Duhovima, 12. decembra 2021. ljeta Gospodnjeg, kada naša Sveta Crkva molitveno proslavlja Svete mučenike Paramona i Filumena i Svetog Mardarija Uskokovića lješansko- libertivilskog, molitveno je bilo u ostroškom manastiru.
Svetu Liturgiju u crkvi Svete Trojice u Donjem Ostrogu služili su ostroški sabrat jeormonah Vladimir i ostroški služitelj jerej Ranko Radonjić, uz molitveno učešće ostroškog monaštva i vjernog naroda.
Tokom Liturgije o. Vladimir je istakao da danas proslavljamo Svetog Mardarija Uskokovića, svetitelja rođenog u Crnoj Gori, u selu Kornet u Lješanskoj nahiji . Posebno je naglasio da je Sveti Mardarije zamonašen u 16. godini, a da je još u 12. htio da primi monaški postrig, što pokazuje da je kao veoma mlad poznao Boga i zavolio ga, kao i da je bio prvi srpski episkop u Americi.
O. Vladimir je tokom Liturgije pročitao i besjedu tadašnjeg jeromonaha Mardarija, na trogodišnjicu od upokojenja Svetog Jovana Kronštatskog.
Žitije Svetog Mardarija
Od mladosti si Hrista bezgranično ljubio, cijelog života samo Njemu služio, jedino si Boga Tvorca slušao, riječ Ljubavi Božije svima propovijedao, ljepotu doma Gospodnjeg si zavolio, Mardarije novojavljeni Prosvjetitelju, Crkve Hristove graditelju, zato te Čovekoljubivi Gospod vječnom slavom Carstva svoga na zemlji i na nebu proslavi.
Među sveštenoslužiteljima koji su u prošlom, dvadesetom, veku načalstvovali u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihajla u Beogradu bili su Jovan Maksimovič, potonji Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski; Nikolaj Velimirović, potonji Sveti Nikolaj Ohridski i Žički; i Ivan Uskoković, potonji Sveti Mardarije Libertivilski i Sveamerički. Njegove neteljene mošti obretene su u maju 2017. godine u njegovoj zadužbini manastiru Svetog Save u Libertivilu. Odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve na redovnom zasedanju maja 2015. godine vladika Mardarije Uskoković, prvi srpski Episkop američki, pribrojan je Saboru svetih i molitveno se proslavlja 12. decembra na dan upokojenja.
Celokupan život Svetog Mardarija od dečačkih dana, kada je kao srednjoškolac dolazio u Sabornu crkvu kao da je bio odgovor na liturgijski vozglas „Svetinje svetima“ kojim se sveštenik obraća vernom narodu, i nama danas, pozivajući da pristupimo svetoj tajni pričešća. Poziv na svetost radi zajednice sa Svetim, na život za Hrista i u Hristu odredio je njegov život.
Ivan Uskoković je rođen u pobožnoj i uglednoj porodici od oca Petra (Pera) i majke Jele u selu Kornet u Lješanskoj nahiji u Crnoj Gori 1889. godine. Kršten je u seoskoj crkvi posvećenoj Svetom Đorđu u čijoj blizini je bio manastir koji po predanju potiče iz doba Nemanjića. Ostaci manastirskog utvrđenja postoje i danas. Ivan je prve škole završio u Rijeci Crnojevića i na Cetinju. Već u jedanaestoj godini je tražio od crnogorskog mitropolita Mitrofana da ga zakaluđeri ali nije od njega dobio blagoslov. Poseta sa školom Lovćenu „tom slovenskom Parnasu“ i grobu vladike Njegoša „jasnovidog, besmrtnog pesnika slovenstva“, kako je vladika Mardarije kasnije zapisao, „odredilo je moju sudbinu“. On je odlučio da ode u Beograd na dalje školovanje što je za ono vreme bila retka prilika i pravi podvig. Majka Jela je ga ispratila i blagoslovila zato što nije odlazio radi karijere i svetovnih ciljeva nego s željom „da na jedan širi način posluži duhovnim uzorima našeg roda“.
Ivan je kao gimnazijalac svako jutro na putu ka školi, kao i svako veče po povratku iz škole, odlazio u Sabornu crkvu i u njoj se dugo molio s jednom mišlju i željom: da se zamonaši. „Još u to vreme, kako je sam kasnije govorio, stvorio je naviku da svko veče moli Boga da blagoslovi službu Njemu, Njemu i Slovenstvu – tako dragom mome srcu.“ Mitropolit Dimitrije je uslišio njegovu molbu i napisao mu preporuku za vladiku žičkog Savu. Ivan je ubrzo potom, bez znanja roditelja pešice iz Beograda otišao u Studenicu. Bilo je to 1905. godine na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, uoči njegovog šesnestog rođendana. Posle kratkog perioda iskušeništva, kao nekad Sveti Sava protivno volji roditelja Ivan se zamonašio u svetoj carskoj lavri Studenici dobivši ime Mardarije. U Studenci je boravio godinu i po dana i odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve šesnestogodišnji jerođakon odlazi na školovanje u Rusiju, za njega Svetu Rusiju, u Moskvu.
Njegov dvanaestogodišnji boravak u Rusiji bio je mnogo više od običnog školovanja i bio je obeležen, baš kao što se molio, „služenjem Bogu i Slovenstvu“. Kao hrabar i beskompromisan vojnik Hristov u toku službe u Rusiji, i kasnije u Severnoj Americi, stekao je i mnogo neprijatelja koji ga nisu mogli zaustaviti ni pokolebeti. Pohađao je i završio seminarije u Žitomiru (Ukrajina) i Kišinjevu (Moldavija) i uglednu Petrogradsku duhovnu akademiju i Pravni fakultet – crkveno pravo. Verovao je u potrebu jedinstva slovenskih naroda, ideje panslovenstva i po svojim nadahnutim besedama bio je poznat i rado slušan u Petrogradu i drugim mestima u kojima je boravio. Na njegove besede su dolazili i članovi carske porodice Romanov, on je služio u Carskom selu. Imao je čast da služi u Teodorovskom gospodarevom saboru, Znamenskoj crkvi kad je dolazio i pričešćivao se Sveti car strastoterpac Nikolaj sa svojom porodicom. Napisao je, u toku boravka u Rusiji, nekoliko knjiga među kojima su „Zavet Ruskom narodu“, „Zbornik propovedi“ i „Hristov tihi ugao“.
Sveti Mardarije je dobro znao da je služenje Hristu neodvojivo od služenja bližnjem. U toku školovanja i pastirskog služenja u Kišnjevu on je uočio prisustvo brojnih etničkih grupa i kod svih prisutnog siromaštva i nemaštine kojom su naročito bila pogođena deca. Tada je nastala i njegova knjiga „Hristov tihi ugao“, tihi ugao iz koga Hristos posmatra svet i svakoga od nas kako se ponašamo. Sav prihod od prodaje te knjige namenio je Pribežištu za nemoćne starice koje je bilo zaduženo za staranje o nemoćnim staricama, bivšim nastavnicama, svešteničkim suprugama i majkama odrasle dece koja o njima nisu mogla ili htela da se staraju. Osim što je sa osnivačem pukovnikom Ivanom Georgijevičem Kovaljadžijem sakupljao novac za njegovo Pribežište prvodio je sa njim čitave večeri sa tim nesrećnim staricama. „Moja lična radost zbog pružene mi mogućnosti da im pomognem podstakla me je da napišem omanju knjižicu „Hristov tihi ugao“. Na njenim stranicama pozivao sam stanovnike Kišinjeva da materijalno pomognu ovaj poduhvat, a završio rečima o radosti koju bi svakome od njih pružila sama svest o tome da su omogućili sreću ovim bespomoćnim staricama. Ja i danas, posle tolikih burnih godina, još osećam svoj udeo u toj sreći“ zapisao je mnogo kasnije vladika Mardarije u svojim memoarima „Nedokučiva Rusija“.
Već prve godine boravka u Kišinjevu kao mlad jeromonah uspostavio je kontakt sa predstavnicima svih etničkih i verskih grupa i osnovao dobrotvornu organizaciju pod nazivom „Kap mleka“. On je video da mnoga deca u Kišinjevu, a tu decu je krišom ujutru pratio iz predgrađa u kojima su živeli siromašni do škola u koje su išli, i video i čuo da oni gladni kreću u školu. To ga je posebno pogodilo i onda je rekao i napisao „ni jedno dete u ovom gradu ako smo imalo ljudi i u nekog Boga verujemo ne bi trebalo da pođe u školu bez jednog parčeta hleba i jedne šolje mleka“. On je već tada bio proslavljen i omiljen kao propovednik i predavač, sve prihode koje je dobijao, sve je davao za „Kap mleka“ i postao je izuzetno poštovan od svh etničkih i verskih grupa u Kišinjevu. I kap po kap i ta deca su imala bar ono što je najosnovnije. Majke radnice su svakog jutra donosile svoje bebe, kojima je bila obezbeđena hrana i celodnevna nega. Ljudi u tom gradu nisu to zaboravili. Posebno je bio dirljiv oproštaj kada je jeromonah Mardarije po završetku bogoslovije napuštao Kišinjev. Pripadnici svih etničkih grupa su izašli na železničku stanicu da isprate „našeg Mardarija, tog mudrog i lepog Crnogorca“ tako su govorili o njemu darujući mu svi zajedno jedan zlatni sveštenički krst u znak ljubavi i zahvalnosti.
Kao u Kišinjevu jeromonah Mardarije je i u Petrogradu „od uboge udžerice do Hristovog hrama, pronosio reč propovedi skupljajući za bedne ne jednu stotinu hiljada rubalja.“ Bio je neumoran pregalac za slovensku stvar i skroman društveni radnik u monaškoj rizi. Obilazio je i misionario među ratnim zarobljenicima slovenskog porekla. Briga o tom najmanjem bratu, najmanjoj sestri, ta haritativna, socijalna nit bez koje nema delotvornog hrišćanstva bila je kod njega uvek prisutna. On je bio, kao što je za sebe i govorio – Božji sveštenik mira i ljubavi.
„Poniženi i uvređeni“ su u njegovom srcu imali posebno, tačnije prvo mesto. Dar milosrđa osvedočeno jedan je od najvećih darova koje je on dobio od Boga. Sav njegov život bio je prožet milosrđem prema potrebitima koje mu je sam Bog slao i to u velikom broju. Mnogo toga će zauvek za nas ostati tajna koju samo Bog Svevišnji zna.
U isto vreme, ceo svoj život u duši je nosio breme svoje otadžbine. Na primer, uspeo je da prikupi oko 300 hiljada rubalja za pomoć Crnoj Gori“ pisao je o jeromonahu Mardariju list „Jutro Rusije“ iz 1916. godine. Kada je na poloničkom putovanju sa studentima duhovne akademije bio u Svetoj Zemlji u danu kada je na Golgoti služio svetu Liturgiju u toku bogoslužanja je saznao da je Austrougarska objavila rat maloj Srbiji i bombardovala Beograd. Nije se vratio u Rusiju sa ostalim studentima, odmah je otišao u Srbiju da posluži svom narodu, da se pridruži srpskoj vojsci kao sveštenik. Međutim kad mu je rečeno koliko bi u Sankt-Peterburgu značilo njegovo prisustvo i nastavak propovedničkog rada o oslobađanjun Slovena, vratio se u Rusiju i nastavio svoj rad.
Po Božjem promislu jeromonah Mardarije 1917. godine koja je za Rusiju bila tako burna i tragična dolazi u Ameriku i u novoj sredini i „u novom dobu koje se rađalo u betonu i čeliku“ nastavlja mukotrpan misionarski, apostolsko-pastirski život i rad. Odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve njegovo novo poslušanje je bilo da u okviru Ruske crkvene misije u Americi i Kanadi rukovodi srpskom misijom. Ubrzo je uvideo koliko je Srbima koji su već početkom devetnaestog veka počeli da pristižu prvo u Ameriku a zatim i u Kanadu potrebno da se okupe i crkveno organizuju i predano je radio na tome. Arhimandrit Mardarije je od strane Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve 1923. godine prvo postavljen za administratora Eparhije američko-kanadske, a 1925. godine i za njenog prvog Episkopa, dok je hirotonija obavljena 1926. godine uoči praznika Cveti u Sabornoj crkvi u Beogradu. U međuvremenu, od dolaska u Ameriku do hirotonije, vladika Mardarije je tri godine, od 1920. do 1922. bio nastojatelj manastira Rakovice i upravnik monaške škole pri manastiru.
Vladika Mardarije je požrtvovano i neumorno radio na organizovanju eparhije u Americi suočavajući se s mnogim problemima među kojima su najveći problemi bili srpska nesloga, njegova teška bolest i hronična nestašica neophodnih finansijskih sredstava. To se posebno odnosilo na izgradnju manastira u Libertivilu. Kao veliki duhovnik i vizionar znao je da su manastiri uvek bili središta okupljanja srpskog naroda i da je jedan takav duhovni svesrpski centar neophodan Srbima koji žive u Americi i Kanadi. Njegovim velikim naporom kupljeno je u Libertivilu zemljište za organizovanje manastira, sirotište, dom za stara, nemoćna lica i deo određen za groblje. To je bilo vreme duboke ekonomske krize, velike nezaposlenosti no ipak, i u takvim okolnostima narod je davao, prilažući za manastir koliko je ko mogao.
Sam vladika Mardarije je vrlo malo pažnje posvećivao sebi, slabo se hranio, mnogo putovao a „sav svoj novac od oskudne plate, takoreći do poslednjeg centa, uziđivao u zdanje manastirskog hrama, čak i što je tražio i dobijao od svoje najuže rodbine u žarkoj želji da do kraja života, koji je svakog dana postajao sve izvesniji i očigledniji, sagleda završeno svoje veliko i sveto delo, iz silne neizmerne ljubavi za srpski narod i Srpsku Crkvu…Kad se nalazio u Libertivilu, ustajao bi s prvim znakom zore i dolazio na radilište i zajedno sa radnicima, uz veliki fizički napor, poslovao na skelama oko rastućeg zdanja hrama…Kad nije radio na zdanju on je po manastirskom imanju zasađivao razno drveće, uravnjavao postojeće staze i pravio nove, ili prokopavao jarke za odvođenje vode.“ Dešavalo se da od Čikaga do Libertivila udaljenog oko 68 kilometara na biciklu prenosi cigle za manastir. „Da bi se uštedelo, jer nije se imalo odakle uzeti“ govorio je. Do skoro je bilo živih svedoka koji su znali koliko se njihov vladika žrtvovao zbog čega su za vladiku Mardarija govorili „crkvu gradi, umire od gladi“. No teže od svega padala mu je nesloga i neprijateljstvo pojedinaca, među kojima je bilo i sveštenika, tako da je u poslanici za Vaskrs 1934. godine neposredno pred njegovu končinu bolno zavapio: „Ostavljen sam sebi, u ovoj čemernoj dolini plača, nariče i danas, mnogi naš iseljenik u Americi. A da li da vam se požalim, braćo moja, i ja, vaš Vladika, na dan opšte radosti Uskrsa? Da i za mene je danas Petak. Pomoći niotkuda… Žalosti od sviju, radosti niotkuda. U manastiru Svetog Save u Libertivilu, na obalima reke Dis Plein, kao nekad na obalama reke vavilonski biblijski narod, sedim i ja i gorko plačem. Sedamnaest godina moga služenja Bogu i narodu u Americi strpljivo sam nosio svoj krst, nekad lakši, nekad teži, ali danas mi je taj krst teži nego ikad, i nekada pun ideala da vam poslužim i nešto trajno za vas učinim, danas iznemogao, klecajući i padajući pod teretom svog krsta, vaš Vladika obraća se pastvi svojoj širom Amerike, i iz sve glasa bolno viče: Ljudi, braćo, ima li među vama čoveka koji će mi pomoći poneti moj teški krst? Ili su vaša srca toliko okorela, da, umesto pomoći, vi još teža bremena tovarite na moja iznemogla leđa.“ Zbog onih koji su, umesto da pomognu njegov plemeniti trud otežavali ga i neprijateljski se prema njemu ponašali vladika Mardarije je patio, nije ih kažnjavao ni osuđivao već se molio „Gospode oprosti im jer ne znaju šta čine“.
Manastir – sirotište Svetog Save osvećen je 6. septembra 1931. godine. Tom prilikom u Amerikanskom Srbobranu objavljeno je obaveštenje o svečanosti sledeće sadržine: „Na Lebor-dej 6. septembra ove godine biće velika svečanost. Tog dana biće dovršena manastirska crkva, koja će biti posvećena našem najvećem prosvetitelju i učitelju Svetom Savi. Tog dana u 9 sati pre podne počeće sveta arhijerejska Liturgija, koju će služiti Njegovo Preosveštenstvo gospodin Episkop Mardarije sa sveštenstvom. Sve okolne srpske kolonije ovog puta spremaju se da još u većem broju nego li prošlih godina posete na ovaj dan naš jedini srpski manastir u Americi. Nadati je se da će naš narod ne samo iz okolnih manastiru kolonija nego i iz daljih mesta doći u velikome broju da time dokaže koliko mu je na srcu ova naša sveta narodna ustanova. Pored sastanka i viđenja sa svojim vladikom naši ljudi će imati priliku da na taj dan u manastiru vide svoje stare poznanike i prijatelje, koje inače možda u drugom mestu ne bi nigde u životu više video“.
Vladika Mardarije je usnuo u Gospodu 12. decembra 1935. godine u 46. godini života i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetog Save u Libertivilu. Njegove neteljene mošti svedoče da je Gospod svog hrabrog i vernog slugu „u novom dobu koje se rodilo u betonu i čeliku“ „vječnom slavom Carstva svoga na zemlji i na nebu proslavio“ a nama dao primer za ugled i opomenu za malodušnost i maloverje.
Čudesno i uzbudljivo žitije Svetog vladike Mardarija je posebno poučno i za decu jer je on pravi, stvarni Hristov junak a ne lik iz bajke. Zna se da je Vladika za života s amvona često molio „Vaspitavajte mlado pokoljenje da vjeruje Crkvi i voli otadžbinu, zavještajte im zavjete jevanđeljske i predaka svojih. Sejte u njihovim dušama i srcima ono što je dobro i razumno. Ljubite jedni druge kao što Hristos ljubi nas“.
