У 2. недјељу по Духовима, 4. јула 2021. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Јулијана Тарсијског и Преподобну Анастасију Српску, саборно и молитвено је било у острошкој светињи.
Светом Литургијом је началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон острошки сабрат, протојереј-ставрофор Петар Пантић из Епархије аустријско-швајцарске, јереји Ненад Драгичевић из Епархије крушевачке, Ранко Радоњић острошки саслужитељ и Павле Божовић подгорички парох, као и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.
После прочитаног зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Павле Божовић, који је говорио о значају Галилејског језера и догађајима када је Христос позивао апостоле.
– Чудна је материја и творевина Божија, вода. То сви знамо да нам је неопходна за живот, знамо да се наш организам и сва жива бића највише састоје управо од воде, а о тајни освећења воде у цркви нашој највише знамо на крштењима и на Богојављењу. Кажу чак и неки световни научници да вода има неко своје памћење, да је она такав молекул који може да памти сва створења која су живјела у њој и која су живјела захваљујући њој. Ако је тако, засигурно да би воде Галилејјског језеа могле да испричају много тога, јер памте од најстаријих времена. Тај простор Галилејског језера, ријеке Јордан која извире из њега и Мртво море у које се ријека Јордан улива, то је та оса око које се врти историја читавог свијета и неки од најважнијих догађаја догодили су се управо на обалама Галилејксог језера. Памти Галилејско језеро и све оне путнике који су прошли оним тешким путем који је повезивао Египат са сјеверним римским провинцијама. Памти и Крсташе, и Арапе, и Персијанце, и Турке. И данас на том простору сукобљавају се људска копља, Израиљци и Арапи, сви сматрају да полажу право да господаре обалама Галилејског језера – бесједио је о.Павле.
Он је истакако да је точак историје у заборав повео многе људе који су пролазили поред Галилејског језера, али да Творац и неба, и земље, и космоса није дао да се забораве кораци и стопе које су у пијеску крај Галилејског језера остали за Његовим Јединородним Сином, Господом нашим Исусом Христом.
– И записао је апостол и јеванђелист Матеј ову причу, како је Он добио прве своје ученике. Два пута по два брата. Прво је сусрео Андреја и Петра, а потом Јакова и Јована. Нећемо знати никад шта се десило у њиховим срцима кад им је он изнио необичан захтјев да оставе све и крену за Њим. Али знамо да су ти рибари, оставили све због обећања да ће им Он омогућити да постану ловци људи. Господ Исус Христос, Његови свети апостоли, добили су управо задатак да то чине, да нас изводе да дишемо Духом Светим. Међутим, не постаје се ловац људи тек тако. Господ позива и опомиње, морате се одрећи свега – рекао је о. Павле.
То одрицање свега да би човјек постао ловац људи, оличено је кроз три веома важна симбола.
– Прво је Петру и Андреју рекао да оставе своје мреже. Они су, каже апостол своје мреже забацивали у тренутку кад је прошао Христос. Кад им је рекао да оставе мреже, Он им је рекао да оставе своју егзистенцију, свој посао, своју жељу за богатством, своју жељу за новцем. Тако су Апостоли Петар и Андреј кренули путем сиромаштва ка путу непролазног и вјечног богатства. Даље је ишао Галилејксим језероми и сусрео Јакова и Јована и њима је рекао да оставе брод свој. Чега би брод био симбол? Сви они рибари који нису имали брод, они су били принуђени да лове уз обалу, за њих су била недоступна сва друга мјеста на том језеру, као што су им биле недоступне и оне дубине у којима су живјеле најкрупније рибе. Кад би човјек имао брод, он би имао слободу избора, гдје да иде, гдје да лови, како да се креће. Међутим, они се одричу брода и остављају свој број. Одрицање од тога брода је одрицање од слободне воље у смислу да су постали послушни Господу Исусу Христу. Тако видимо код њих да они поред што су се одрекли свог богатства, сада прихватају и послушност као принцип свог живота. И треће, можда најтеже, Господ Исус Христос од њих тражи да се одрекну свога оца, да га оставе ту, да крену. Ниједно друштво у историји свијета није било породично као што је било друштво старозавјетних Јевреја. Али, њихова одлука да ипак оставе оца за нас је такође веома важан симбол. То нам говори да они не остављају само оца и породицу чија је он глава, него све оно што породица од њих очекује. Сви знамо да и данас породица од нас очекује да је наставимо, да је продужимо, да оставимо потомство, да продужимо породично име и лозу. И видимо овдје да је остављање оца управо симбол тога, да је Христова породица изнад земаљске породице – нагласио је о. Павле.
Он је подсјетио да су то прва три завејта Новог завјета који су апостоли склопили са Христом.
– То је сиромаштво које се одлукује у њиховом напуштању мрежа, то је послушност која се одликује у њиховом напуштању брода и то је непородични живот који се одликује у њиховом напуштању оца – казао је о. Павле и додао да су то управо завјети које су на себе узели монаси, острошки монаси, али и свети оци међу које се убраја и Свети Василије Острошки.
