На празник Светог апостола Јерме и Светог мученика Ермија, одслужена је Света Литургија у цркви Свете Тројице у Манастиру Острогу. Началствовао је јереј Крсто Пламенац, а саслуживали су архимандрит Мирон и јеромонах Стефан.
Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу, пред Духове, или у седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши у мају зато што је свети Први васељенски сабор држан месеца маја.
Овај свети Сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време Светог цара Константина Великог (305-337. г). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.
На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ александријски и највећи борац за православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског, и други.
Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада свети Васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети Сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).
Осим тога, свети Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.
Беседа преподобног Јустина Ћелијског у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора
Беседа преподобног Јустина Ћелијског у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора
Манастир Ћелије, 1966. године
Данас је Недеља Светих отаца, недеља између Вазнесења Господњег и Духовдана, када се јуче Господ вазнео на Небо и све засенио. Ко је славан међу људима да га можемо славити, када је Он васкрсао и вазнео се на Небо и вазнео људску природу изнад свих Небеса, изнад свих Херувима и Серафима? Ето, ми славимо Свете оце Првог васељенског сабора. Зашто? – Зато што су нам они сачували, озаконили и у Симбол вере, у Вјерују, занавек унели сву истину о Господу Исусу Васкрслом и Вазнесеном, сву истину. Јер, Он, Он је дошао у овај свет – ради чега? Рекао нам је данас у Светом еванђељу: да свему да живот вечни. Дошао је у овај свет да свету да живот вечни.
Ето, сва је тајна откривена, сва тајна Богочовека Христа. Они (Свети оци) су сачували тог Господа Христа Богочовека и предали Га нама жива, сву истину о Њему, и све истине о Њему, они су се потрудили да унесу у Симбол вере и да то оставе као тестамент, вечни, непролазни тестамент Цркве Христове у овоме свету. А хришћани знају шта је главно у њиховој вери. Главно је то да је Господ дошао у овај свет да свему да живот вечни, и теби и мени и сваком људском бићу, да да живот вечни. У томе је сва тајна Богочовека Христа, у томе је сва истина Његова. Свети оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих отаца уопште, тајна свих исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају живот вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо живот вечни” – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо живот вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо живот вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету.
„Живот вечни који беше у Оцу јави се нама”. Када, Свети апостоле? Ето, јави се Бог у телу, јави се Господ Христос! И ми, ми Њега знамо, ми са Њим једосмо и писмо, ми проповедамо Њега. Оно што очи наше видеше, што уши наше слушаше, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам ми јављамо, то, не измишљене бајке и скаске. Ми вам јављамо Богочовека Христа, Бога који је постао тело, Бога који је постао човек. И ми знамо, и проверили смо, и уверили смо се да је Он заиста истинити Бог и у Њему живот вечни. Тај живот вечни Он је дошао да да нама људима, то је тајна Његова, тајна љубави Његове према човеку – да нам да оно што нам нико не може дати.
Како су могли Свети мученици, како могу и данас да радосно дају живот свој за Господа Христа ако Он није тај који даје живот вечни, ако Он није испунио душе њихове том силом Божанском, која разлива по човечијем бићу, по целоме бићу, и по свести, и по савести, и по осећању, и по срцу, разлива – шта? Осећање Бесмртности, вчнога живота. То даје Господ Христос, теби и мени и свакоме човеку. То су давали Свети Мученици који су тело своје давали и скидали га као одело са себе, радо умирући за Господа Христа. Да! Њима је Господ дао живот вечни, а у томе је сила, у томе је моћ сваког хришћанина. Јер, шта је хришћанин? – Хришћанин је поседник вечнога живота. Шта је хришћанство? – То је имати живот вечни. Сваки хришћанин тиме се и одликује од свих људи у овоме свету што зна и осећа да је он вечан, да је добио живот вечни од Господа Христа, и да живот његов као хришћанина у овоме свету није ништа друго него непрекидно додавање живота животу, непрекидно испуњавање себе Божанским силама, које човека чине свебесмртним, свеживим и свевечним.
Улица вечнога живота… Она непрекидно даје живот вечни. Једно „Господи помилуј”, гле, оно слази (=низводи) с Неба у твоју душу Божанске силе, а свака Божанска сила је бесмртна и вечна. А шта да кажемо тек о Светој литургији, о Светом причешћу? Ту Господ Себе целог даје човеку, свакоме хришћанину. И тиме му даје не само живот вечни, него све што Бог може дати преко тога: и истину вечну, и правду вечну, и љубав вечну и добро вечно, и радост вечну, и све што ми можемо мислити и измислити, и што не можемо замислити; што око наше не виде, и ухо не чу, и срце не наслути, то Господ Благи Христос донесе, остави Цркви Својој, и кроз њу и данас, као у телу Свом чудотворном, непрекидно оживотворава вечним животом сваког хришћанина, свако људско биће које верује у Њега. Ето, вера у таквог Спаситеља, ето то је живот, ето то је живот доброг хришћанина, то је сва радост, то је сав рај за људско биће у свима световима.
Кад се Господ растаје са Својим ученицима у дан Вазнесења, када се узносио на Небо, Он је рекао и послао ученике Своје на проповед Еванђеља целоме свету и свакоме створењу, благословио их и рекао им: „Ко се крсти, ко поверује и крсти се спашће се. Ко не верује биће осуђен”. Остајем у смрти, остајем у греху, остајем у паклу – зар има већег ужаса од тога? Зар има страшније осуде од те? На ту осуду осуђује себе човек који неће да верује у Господа Христа. Ко поверује, спашће се. Који верује у Мене, има живот вечни – објављује Господ Христос. Има живот вечни. И шта је вера у Њега? – Вера у Њега, то је примање Њега у себе, то је наш живот у Њему. А Он – Он је Бог! И ми крстећи се у Њега, у име Његово, крстимо се у име Бога и испуњујемо се Њиме. „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте” – вели Свети апостол. А који се Христом причешћујете кроз Свето причешће, ви се испуњујете сваком пуноћом Божанском. Гле каква радост, каква вечност теби се даје, човече хришћанине!
Све су то имали у виду (Свети оци) када су на Првом васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога суда, и кроз сву вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог васељенског сабора оставили у тестаменту свога Симбола вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.
Ми непрекидно славимо Светитеље Божје, који и нису ништа друго него оличење свих тих Божанских истина Христових, оличење целог Еванђеља Његовог. Они – носиоци Господа Христа, христоносци, богоносци. То је сваки хришћанин уствари: христоносац и богоносац. Јер ми у овоме свету, живећи по Еванђељу Господа Христа, непрекидно увећавамо у себи оно што је божанско. Сви се бојимо пакла, сви ми хришћани бојимо се не само ђавола, него свих ђавола и свог мрачног и пакленог света. Господ Христос је васкрсао, победио смрт, узнео се на Небо, и дао нам кроз веру све то, дао нам Живот Вечни, дао нам Себе – а ко је јачи од Њега?! Када је Он у теби, какав грех, каква страст, какав ђаво! Све је то сенка и сан кад Он стоји у теби.
„Вера је наша победа која побеђује свет” – вели Свети апостол Јован. Да, та вера јесте вера којом уносиш живога Христа у себе. „Нека се Христос усели вером у срца ваша” поручује Свети апостол Павле. Вером се усељује Господ у срца наша, а кад се Он усели, Он изгони из нашег бића све што је смртно, изгони сваку смрт, изгони све што је грешно, сваки грех, изгони све што је страсно, сваку страст; изгони све што је ђаволско и сваког ђавола. И онда усељује у нас вечни живот, вечну истину, вечну правду, вечну љубав, и све свете еванђелске врлине. Господ Христос је уистину Спаситељ рода људскога. „Нема другог имена под небом које нас може спасти.” Чега? Спасити страхота пакла, ђавола, греха, страсти, смрти, безбројних смрти! Он, Чудесни Васкрсли Господ, Он слављен и прослављан кроз Свете оце и кроз све хришћане свих времена, нека буде и кроз нас слављен и прослављен, и овога и онога света. Да ми попут Светих отаца, и са њима, служимо Му у све дане живота свога на земљи, и кроз све вечности у ономе свету на Небу…
