Sveti vladika Nikolaj Velimirović:
Beseda na Veliki Utorak

Tada će carstvo nebesko biti
kao deset djevojaka (Mat. 25)

Da li ste ikad videli čoveka na smrt osuđena, koji ne brine o sebi nego o onima koji ga vode na gubilište? Da li bi mogli nazvati čovekom onoga koji bi hodeći na vešala pružao žurno hranu i piće svojim dželatima da oni ne ostanu gladni i žedni, a sam na sebe ne bi ni pomislio? Ako bi na oči takav čovek izgledao čovek, razum bi ga naš nesumnjivo poznao i proglasio bogom. Crkva nam pokazuje takvog čoveka u današnjim čitanjima, poukama i pesmama. Ko ima oči neka otvori, ko ima uši neka otvori, ko ima razum neka otvori, ko ima srce neka otvori.

Taj Čovek Bog jeste sam Gospod naš Isus Hristos. On je znao u ove dane, da su ga starešine jevrejske iz zavisti osudili na smrt. Osuda je donesena u subotu pošto je Gospod vaskrsao Lazara iz mrtvih, i donesena je baš zato što je vaskrsao Lazara. Šta ćemo činiti? govorile su starešine saznav za vaskrsenje Lazarevo. Čovjek ovaj čini mnoga čudesa; ako ga ostavimo tako svi će ga vjerovati. Od toga dakle dana dogovoriše se da ga ubiju (Jov. 11, 46). No Hrista to nije nimalo zbunilo na poslu niti zadržalo od posla. On je produžavao objavljivati istinu Božiju, prizivati k pokajanju, opominjati na kraj svega, predočavati Strašni Sud, lečiti rane na ljudima, hraniti i pojiti gladne i žedne duše.

U današnjim čitanjima, poukama i pesmama Crkva nam predlaže opomenu Hristovu protiv gordosti. Juče protiv zavisti, danas protiv gordosti. Ako je zavist otrov, gordost je savršena ludost. Zato je Hristos i nazvao onih drugih pet devojaka ludim. Tada će biti carstvo nebesko kao deset djevojaka, koje uzeše žiške svoje i iziđoše na susret ženiku. Pet od njih bijahu mudre a pet lude. Tada! Tada carstvo nebesko neće više biti kao seme koje Sejač seje, pa seme raste i donosi ploda. Tada više neće biti vremena ni da se seje ni da se čeka. Niti će carstvo nebesko tada biti kao kvasac što se stavlja u testo, pa se čeka dok se sve testo zakvasi. Tada više neće biti čekanja. Niti će tada carstvo nebesko biti kao biser što ga trgovac traži. Tada se više ne može tražiti niti čekati dok se nađe. Niti će carstvo nebesko biti tada kao bacanje mreže i lovljenje ribe. Jer i tu se mora čekati. A tada se neće niko ni čekati ni sačekivati. Jer tada će sunce pomrčati, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvjezde s neba popadati, i sile se nebeske pokrenuti. I tada će proplakati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čovječijega gdje ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom (Mat. 24).

Eto tada carstvo nebesko ne može biti više kao u drugim pričama i sravnjenjima; nego će biti kao deset devojaka koje legnu spavati, dok u po noći ne budu probuđene vikom: Se ženih grjadet! Pod spavanjem ovde se razumeva smrt. Pa kako broj deset označava punoću brojeva, to se pod deset zaspalih devojaka mogu razumeti svi umrli pre dolaska Sudije. Svi će, dakle, biti probuđeni, i mudri i ludi. Jer će vika biti velika i strahotna: Evo ženika gdje ide, izlazite mu na susret! Vaistinu, nebivala grmljavina i tresak od strahotne vike i od jeke truba angelskih! Od te grmljavine i treska i vike i jeke zadrhtaće zemlja, uzburkaće se mora, srušiće se sve zidarije ljudske u prah i pepeo. No toj vici i jeci neće biti svrha da zbunjuje prirodne stihije i ruši dela ljudska i Božija – ne, to je uzgredno i sporedno – nego je toj vici i jeci svrha da potrese sve grobove i probudi sve mrtve u grobovima.

A kad svi mrtvi ustanu iz grobova, svi će krenuti u sretanje ženiku Hristu po mraku. Po najcrnjem mraku u istini. Jer niti će svetliti sunce ni mesec ni zvezde, kako je i rečeno. U tom crnom i gustom mraku svetliće pravednim dušama pravda njihova, jevanđelska pravda, pod kojom se razumevaju sve vrline i sva dobra dela. Kandilo njihove duše biće puno ulja, i to kandilo svetliće im kad pođu u sretanje Sinu Božijem. Takve duše nazvao je Gospod mudrim. A ludim je nazvao one duše, koje su u životu zadobile samo jednu vrlinu, recimo devičku čistotu, ali su se zbog te svoje jedne i jedine vrline toliko bile pogordile, da su nemilostivo prezirale i ružile ostale ljude koji su mogli i imati druge neke vrline ali nisu imali tu njihovu jedinu vrlinu. Zaista je devička čistota angelska vrlina.

Zato se u našem čestitom narodu devojka poštuje kao neko više biće, a još većma devojka zamonašena i posvećena potpuno Bogu na službu, telom i dušom. Ali ko bi se usudio reći da dugotrpljivost nije angelska vrlina kad se zna koliko angel hranitelj trpi celog veka gledajući kako čovek greši? Ili ko bi se osmelio staviti milost na niži stepen, kad se zna primer milostivog Samarjanina? Ili ko bi otvorio usta i rekao nešto protiv smernosti i krotosti, kad je njih Spasitelj istakao na prvo mesto u Blaženstvima? Pa hrabrost u požrtvovanju za Istinu do mučeničke smrti? Pa vrhovnu caricu svih vrlina, ljubav – ko bi smeo odbaciti pa nadati se spasenju? Nije dovoljno samo očistiti svoju kuću, pa je držati praznu i hladnu. Očišćenu kuću treba i namestiti, i napuniti i ukrasiti i okaditi i zagrejati. U takvoj kući može se bez stida dočekati visok gost. Nije dovoljno ni kandilo duše naše samo očistiti da se blista, nego ga treba i naliti uljem svih vrlina, bez ijednog izuzetka. Takvo kandilo pali Duh Božiji, i ono svetli u tami.

No ostavimo misli o ludim devojkama. Upravimo oči na one mudre devojke koje kroz mrak onog Strašnog Časa idu sa svojim zapaljenim kandilima u sretanje Hristu, kao što ukrašene neveste idu u sretanje ženiku svome. Kako je divan i čudesan prizor! U mraku vasionskom, kad se pogase zvezde na nebesnom svodu, zasijaće zvezde na zemlji. Zasijaće duše devojaka Hristovih, to jest sve pravedne duše Hristove od postanja sveta. Vaskrsnuće im tela, i u vaskrsla tela obući će se duše njihove; zapaliće se kao kandila i zasvetliće lepše nego ikad zvezde u noći. I biće ih više nego zvezda na nebesnom svodu. I kao jedan neviđeni vatromet poći će od zemlje k nebesima u susret Caru i Gospodu svome. A kad se sve te mudre duše puste u Raj, zatvoriće se rajska vrata, a onima koji lutajući po mraku slučajno dođu do tih vrata i počnu kucati daće se odgovor iznutra: Ne poznajem vas!

Predočavajući sve ovo Gospod naš opomenuo je sve nas i zapovedio: Stražite! Nikakve reči jednog srodnika ili prijatelja našeg nemaju takvu važnost kao Njegove predsmrtne reči. Te reči mi dugo pamtimo i poštujemo kao zavet. Stražite! ovo je reč našeg najbližeg Srodnika i najvećeg Prijatelja. Ovo su Hristove predsmrtne reči, reči zavetne. Osuđen na smrt On nije brinuo o sebi nego o onima koji ostaju posle Njega, dakle i o nama. Ako hoćemo da ispunimo potpuno Njegovu zapovest o straženju, moramo dvojako stražiti: prvo nad svojom sopstvenom dušom, pa onda i nad dušama naših saputnika i rođaka u ovom životu. Jer je On isti rekao i ovakvu reč: Straži i utvrđuj ostale koji hoće da pomru (Otkrov. 3, 2).

Poslušajmo, dakle, Spasitelja svoga i stanimo na stražu prvo duše svoje, a potom i duše svoga bližnjega. Da vidimo šta imamo, a šta nemamo u duši. Da vidimo i pregledamo kao što devojka svaki čas gleda i pregleda pripremljene darove svoje, i misli šta još treba da nabavi, šta da kupi, a šta da izatka i izveze i skroji i sašije i ukrasi. Tako i mi dušu svoju da gledamo i pregledamo svaki čas; da je bogatimo Bogom i za Boga. Da bi bili spremni i gotovi za onaj čas, kad se razlegne vika i jeka: Se ženih grjadet!

Amin.