У прву недјељу Васкршњег поста, посвећену побједи Православља, 17.марта 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Герасима Јорданског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.
Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј Јован Радовић подгорички парох, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи јеромонах Јеротеј и јерођакони Атанасије и Зосима.
Уз учешће бројног монаштва и вјерног народа, узношене су молитве Господу, а прије причешчивања вјерних, који посте Васкршњи пост, а који су се молитвено припремали, о. Јован је прочитао Синодик православља, који се чита у Недјељу Православља.
Посебну радост данашњем богослужењу дало је присуство великог броја дјеце, а како је прва недјеља Васкршњег поста сабрала много вјерних, саслужитељи су причешћивали из два путира.
На крају Свете Литургије сабранима је празник честитао о. Јован, који је подсјетио да свака недјеља Васкршњег поста има свој назив, односно да је свака посвећена или неком великом догађају или неком светитељу.
– Данашња недјеља је недјеља побједе Православља, идућа је недјеља Григорија Паламе, трећа ће бити Крстопоклона када се на средину храма износи Часни Крст да би нам подарио снаге и утејехе и охрабрио нас да наставимо даље своје путовање ка Васкрсу. Четврта недјеља је недјеља посвећена Светом Јовану Лествичнику, а пета Марији Египћанки, звана још и Глувна. Имамо шесту недјељу која је Цвјетна, посвећена уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим – казао је о. Јован и додао да је ових шест недјеља дато људима да се покају за своје гријехе и исправе свој начин живота, а да је седма, Страсна седмица када људи очишћени од својих гријеха заједно са Господом крећу на страдање, распеће, смрт Његову и Васкрсење Његово.
О.Јован је савјетовао вјерне како треба да посте Васкршњи пост и нагласио да је пост заправо нешто најбоље за обнову и препород и душе и тијела људског.
– Свети оци кажу да је смисао поста и гладоваља у томе да би наша мисао била неоптерећена, да би могли Богу да се молимо, да би кроз ту глад осјетили глад за Богом нашим Спаситељем – казао је о. Јован.
Бесједа о. Јована Радовића у Недјељу Православља
Заједничарење сабраних је настављено у манастирској гостопримници.
Синодик који се чита у Недељу Православља
Годишње Богу дужно благодарање, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља.
Следећи пророчким изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се “обнављају острва Богу” (Ис 41:ђ, подразумевајући (под тим) Цркве незнабожаца. А цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (мноштво) православних, који су у њима, и песме и славославља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходамо у обновљењу живота”, и „ако је ко у Христу нова твар”, нека се обнавља (Рм 6:4; 2 Кор 5:17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима” (Јн 10:22). Било да је (то зима) духовна, у којој јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да је она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожава телесна чула.
А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам је процветало рано пролеће Благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да би смо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће ти си створио, сети се овога” (Псал 73:17-18).
Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Псал 73:18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обесчастише, и који се погордише и преузнесоше безбоштвом (својим), њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва (њиховог), и Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђа Христа Твога” (Псал 88:51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом испуњени и који су Му поверовали проповеђу речи (Божије) и иконичким (ликовним) изображењем, кроз које двоје (проповед и иконе) велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова (Христова) пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страдања прелази Апостолима, а од ових Мученицима, а преко ових стиже до Исповедника и Подвижника.
Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским (молитвама) и свих Светих, који су заједно са Њиме и у увредама против икона Он, дакле, оствари касније оно што је данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Јер, први пут, после дугогодишњег времена изругивања и бесчашћа светих икона, повратио је православље самом себи. Сад пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања Икона, и Празник (икона) који нам доноси све што је спасоносно.
Јер на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб (погребење), ад умртвљен и побеђен (васкрсењем), подвиге и венце Мученика, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Подвигодавалац и Венцедавац извршио посред земље.
Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама:
„Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса” (Псал 76:1415). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају.
Зато говоримо овако:
Онима који долазак Бога Логоса у телу речју, уснама, срцем и умом, писањем и иконама исповедају (признају) вечан спомен!
Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (Личности) Христове, и њој (Ипостаси) придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост н неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, а људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама вечан спомен!
Онима који верују и проповедају Јеванђелски благовесте речи словима, догађаје цртежима (сликама), и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповед Истине речима и потврду иконама вечан спомен!
Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (проповед); који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледалаца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари вечан спомен!
Онима који знају да су: жезал, и таблице, и ковчег и свећњак, и сто, и кадионица, прасликовали и унапред пророковали Пресвету Дјеву Марију Богородицу, и да су ове ствари њена праслика (праобраз), али да уствари она (Богородица) није била то, већ да је она рођена као девојка и остала Дјева после богорођења. Због тога њу још и више представљамо иконично, или у њеним праобразима таквима вечан спомен!
Онима који знају и прихватају пророчанска виђења као она којима је само Божанство дало облик и образ, и који верују даје то хор пророка видео и прорекао, и чврсто држе предање писано и неписано, предано Оцима преко Апостола, и зато живопишу светитеље и поштују их вечан им спомен!
Онима који су сагласни са Мојсијем који говори: „Пазите на себе, јер у дан у који је Господ говорио на Хориву, на планини, ви сте чули глас речи, али нисте видели облик”; и који знају да говоре оно што је право: ако смо нешто видели, заиста смо видели, јер нас је син грома научио: „Онај који је од почетка, кога смо слушали, кога смо видели, и кога смо обожавали очима својим и кога су руке наше додиривале Логоса живота” (1 Јн 1:12), и ово сведочимо”. Такође и други служитељи Логоса: „Једосмо и писмо с Њим” (Дап 10:4), не само пре страдања, него и после страдања и васкрсења. Онима дакле који су од Бога примили моћ да разликују забрану законску (Стари завет) и Благодат учења (Нови завет), с једне стране Онога који је, сједне стране у Закону невидљив, а с друге стране, Онога који је у благодати и видљив и опипљив, и зато (због тога) они живопишу (изображавају) и поклањају се ономе што је видљиво и опипљиво.
Пророци како видеше, Апостоли како научише, Црква како је примила, Учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и Његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење.
Ово је вера апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди.
И сада ми величамо братски и пријатељски хероје вере, у слави и часној побожности, за коју су се они борили, и ми говоримо: Германа, Тарасија, Никифора и Методија, њих као истинске архијереје Божије, победнике и учитеље Православља вечан им спомен!
