Седма недјељу по Васкрсењу Христовом, посвећена Оцима Првог Васељенског сабора, 28. маја 2017. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Пахомија Великог и Светог Ахилија, саборно и молитвено је прослављена у манастиру Острогу.
Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира началствовао је протојереј-ставрофор Чедо Савичић из Београда, а саслуживали су му сабрат острошке обитељи архимандрит Мирон и бројни свештеници, који су из разних крајева региона дошли са вјерним народом својих парохија на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу.
Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио јереј Александар Брашанац парох кртолски, који је између осталог подсјетио да је обавеза свештнослужитеља данас брига о Цркви, како је то била обавеза апостола.
– Брига у потпуности, до краја, до сржи, до крајњих енергија, до изгиућа, до страдања. Такви би требали да будемо и такви желимо да будемо, онакви какве Бог жели да нас види, а не какви можда понекад изгледамо и народ и свештенослужитељи – казао је о. Александар и додао да је брига о Цркви коју је имао Свети Апостол Павле најбоље описана у његовим посланицама.
Он је казао да је вјера без покајања површна и недовршена.
– Уколико има покајања, а нема вјере, долази до самооправдања, до чамотиње и размишљања у људском срцу да је непотребна жртва или било какво искупљење. Зато вјера и покајање морају бити у симбиози, у садејству, у међусобном сједињењу. Једно без другога је мртво и не може дјеловати, живјети и постојати и од Бога бити признато и прихваћено као наше истинско дјелање у духовном животу наше Цркве – казао је о. Александар.
Додао је да ће сви који хоће да се спасу бити спасени као и сви који призову име Господње.
– Само они који се противе истини, који неће Бога, који неће покајање, који неће сузе, који неће преображај.. Како може неко добити помоћ од самог Логоса, од самог Христа кад је није ни затражио. Не затражити помоћ то значи не употријебити своју слободу и не рећи Богу ”да хоћу тебе, потребан си ми, желим с Тобом да битишем, да живим, потребан си ми, да будем са Тобом у вјечној, присној и најближоој могућој заједници у коју нам Бог омогућава да му се приближимо” – казао је о. Александар.
Он је вјернима испричао причу о човјеку који је једини преживио бродолом и домогао се пустог острва, гдје је почео живот у кући коју је сам направио, коју је затекао у пламену док је био у потрази за храном, када је запитао Бога зашто му се то све дешава и пао у очај.
– У помрачини, човјек је уснуо и заспао, а ујутру га пробудише звуци великог брода који је стајао надомак острва. Он сав у усхићењу отрча на палубу и запита како су знали да је он на острву, на шта му капетан рече да нису знали, него видјели пламен који се дизао са острва, па су одлучили да провјере да ли је неко ту коме треба помоћ. Драга браћо и сестре, наравоученије нашег живота је да смо сви овдје у бродоломима, патњама, проблемима, неким недостацима, али морамо знати да ако оно што смо стварали однесе вода или сагори огањ, можда је то сигнал ватре или дима који зове Бога у помоћ и можда је то почетак нашег спасења. Није свака болест за зло и да нам одузме живот, него Бог својом љубављу покушава да нас приближи на најбољи могући начин – казао је о. Александар и додао да се благодат Божија у невољи и патњи савршено објављује.
Бројни вјерни народ који је молитвено учествовао у евхаристијском сабрању, а који се постом молитвом и исповијешћу припремао примио је Свето Причешће, након чега су сабрани са страхом Божијим и љубављу приступали да цјеливају мошти Светог Василија Острошког Чудотворца.
Света Литургија, којој је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ одслужена је и у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.
СПОМЕН НА ОЦЕ ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
