Praznik Sabora Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan, u petak 20. (7.) januara 2017. ljeta Gospodnjeg molitveno je proslavljen u manastiru Ostrogu.
Svetu Liturgiju u crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice u Gornjem ostroškom manastiru, pored moštiju Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, odslužio je arhimandrit Isaija iguman manastira Bijele kod Šavnika, u prisustvu monaštva i vjernog naroda.
Oni koji su se postom, molitvom i ispoviješću pripremali, primili su Sveto Pričešće, a nakon Liturgije sabrani su pristupili moštima Svetog Vasilija Ostroškog, cjelivali ih i poklonili im se.
Sveta Liturgija odslužena je i u Donjem Ostrogu povodom velikog praznika Preteče i Krstitelja Gospodnjeg Svetog Jovana.
U crkvi Svete Trojice Svetom službom Božijom načalstvovao je jeromonah Jerotej sabrat ostroške obitelji, a sasluživali su mu jerej Ilija Zekanović paroh komansko-bandićki i jerođakoni Roman i Zosima.
Sabrani su se tokom Bogosluženja prisajedinili Tijelom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista primajući Sveto Pričešće.
Na kraju Liturgije o. Ilija sa saslužiteljima blagosiljao je i prerezao slavski kolač, u slavu Božiju, a povodom praznika Svetog Jovana Krstitelja.
SABOR SVETOG JOVANA KRSTITELjA – JOVANjDAN
Sinaksar
Crkva je ispočetka uzela da sutradan po Svetom Bogojavljenju praznuje sabor česnog i slavnog Proroka, Preteče i Krstitelja Gospodnjeg Jovana. Jer je dolikovalo da se praznikom ukaže poštovanje onome koji posluži tajni božanskog krštenja stavivši ruku svoju na glavu Gospodnju. Stoga se odmah posle Krštenja Gospodnjeg praznuje Krstitelj i proslavlja pesmama saborno. A naziva se sabor zato što se ljudi sabiraju u crkvu radi pevanja i slavljenja Boga u čast i hvalu praznovanog velikog Jovana, Preteče i Krstitelja. A takav sabor vršio se po svima crkvama u svetu, i sada se vrši. No naročito se svečano ovaj praznik proslavlja u hramovima, posvećenim Krstitelju, kao što su: hram na Jordanu, gde je on Gospoda Hrista krstio; hram u Sevastiji, gde je on od Iroda posečen bio; hram u Antiohiji, gde je sveti evanđelist Luka doneo desnu ruku njegovu; i u Carigradu, gde je ta sveta ruka iz Antiohije prenesena. Naročito je ovaj praznik proslavljen u Carigradu, kada je ova ruka bila prenesena. A to ce desilo uoči svetog Bogojavljenja, kada se vrši osvećenje vode. I činilo se tada kao da je sam sveti Krstitelj nevidljivo došao na osvećenje vode. Beše to velika radost i za cara i za sav narod. I sa velikom svečanošću proslaviše sabor Krstitelja sutradan po Bogojavljenju.
Praznujmo i mi s radošću duhovnom sabor svetog velikog Jovana, Preteče i Krstitelja, moleći ga da se moli za nas Gospodu Hristu, da se saberemo i u Crkvi nebeskoj, u hramu nerukotvorenom večnom na nebu, i da tamo slušamo glas onih što praznuju, i da s njima praznujemo večno Bogojavljenje, naslađujući ce c njima gledanjem lica Božjeg, koji jasno pokazuje sebe svetima Svojim, i slaveći sa svima nebeskim horovima Oca i Sina i Svetoga Duha, vavek, amin.
Povest o desnoj ruci svetog Jovana Preteče
koja je krstila Gospoda
Pošto bezakoni car Irod nepravedno pogubi svetog Jovana, Preteču i Krstitelja Gospodnja, česno telo njegovo učenici njegovi pogreboše blizu groba svetog proroka Jeliseja u znamenitom samarijskom gradu Sevastiji. Jer tamo se dogodila ona krvava gozba Irodova i razbludno igranje kćeri Irodijadine. Kada sveti evanđelist Luka, propovedajući Hrista, obilažaše mnoge gradove i zemlje, dođe i u grad Sevastiju. A kada odatle imaše da putuje u svoju postojbinu Antiohiju, zažele da uzme sa sobom i odnese tamo telo svetog Preteče Jovana Krstitelja, koje beše netljeno i čitavo. Ali to beše nemoguće, jer žitelji Sevastije veoma poštovahu mošti Krstiteljeve, brižljivo ih čuvahu, i ne davahu ih. Stoga sveti evanđelist Luka uze od tog svetog tela desnu ruku, koja je krstila Gospoda našeg Isusa Hrista, i odnese u svoj grad Antiohiju. I njome kao nekim skupocenim darom obdari grad za vaspitanje što je u njemu dobio. I od to doba antiohijski hrišćani sa velikim poštovanjem čuvahu svetu ruku Krstiteljevu. Jer i velika čudesa bivahu od nje.
Mnogo vremena i mnogo careva prođe, i za cara Julijan zakonoprestupnik dođe. On se javno odreče Hrista. Klanjaše se idolima, i gonjaše Crkvu Božju ne manje od ranijih gonitelja.
On gonjaše i ubijaše ne samo žive ljude koji su u Hrista verovali, nego se nečovečno okomi i na mrtve. Jer mošti svetih što su ranije postradali, iz grobova vađaše i ognju predavaše, a hramove Božje i svakovrsne svetinje spaljivaše i u pepeo pretvaraše. Pa krenu i u Antiohiju da, s jedne strane, prinese pogane žrtve nečestivom bogu svom Apolonu što je u Dafni u predgrađu, a c druge, da i tamo goni hrišćane i spali svetinje koje nađe. A kada hrišćani u Antiohiji čuše za njegov dolazak, krišom sakriše svetu ruku Krstiteljevu u nekoj gradskoj kuli, koja se zvaše Gonija, da je gonitelj ne bi obeščestio i spalio. A kada gonitelj stiže u Antiohiju, počini mnogo bezbožnosti, bezakonja i nasilja. Ali ruku Krstiteljevu ne mogade pronaći, iako ju je veoma revnosno tražio. Zato posla u Palestinu u grad Sevastiju, da se celo telo Krstiteljevo koje se tamo nalazilo, sem glave i ruke, i grob njegov i hram predadu ognju i unište. Tako i bi, kao što pišu Nikifor i Kedrin. Ali blaženi Simeon Metafrast piše i to, da je spaljeno ne telo Krstiteljevo, nego neko drugo telo koje je bilo stavljeno mesto njega. Jer, kaže Metafrast, patrijarh Jerusalimski, saznavši ranije za naređenje goniteljevo, uze krišom iz groba Krstiteljeve mošti, i posla ih u Aleksandriju na čuvanje, a mesto njih stavi kosti nekog mrtvaca, i one biše mesto moštiju Krstiteljevih spaljene zajedno sa njegovim grobom i hramom.
Uskoro zatim pogibe bezakoni car Julijan. I blagočešće opet zasija. I ruka svetoga Preteče bi iznesena iz kule, gde beše sakrivena kao sveća pod sudom. I hrišćani je poštovahu. A od nje, kao i ranije, bivahu čudesa. Da ispričamo jedno od njih:
U okolini Antiohije beše jedna velika i strašna zmija, koju tamošnji neznabožni Jelini obožavahu kao jedno od svojih poganih božanstava. I svake godine joj prinošahu po jednu žrtvu. A ta žrtva bivaše ovako: čedna devojka, naročito za to čuvana, davana je zmiji da je pojede, dok je sav narod posmatrao sa gledališta, koje je bilo napravljeno nedaleko od zmijine pećine. I desi se jedne godine da kocka padne na jednog građanina koji beše hrišćanin, da svoju kćer da na žrtvu zmiji. A on sa mnogim suzama moljaše se Hristu Bogu i njegovom svetom Krstitelju, da kćer njegovu izbave od tako gorke smrti. I što se vreme tog bogomrskog praznika zmijinog sve više približavalo otac je sve većim plačem i ridanjem vapijao k Bogu, i prizivao u pomoć svetog Jovana Krstitelja. Dođe i u hram, gde se ruka Krstiteljeva čuvaše, i zamoli svesrdno crkvenjaka, da mu otvori, i dopusti da se pokloni česnoj i svetoj ruci. Ovo pak činjaše sa tajnom, smišljenom namerom, zbog čega i mnoge zlatnike beše poneo sa sobom. I kad on u svetom hramu činjaše metanija pred kivotom u kome se čuvala sveta ruka, njemu tobož slučajno poispadaše zlatnici iz nedara. A crkvenjak, kako beše zlatoljubiv, poče ih marljivo skupljati. Za to vreme ovaj hrišćanin, celivajući svetu ruku Krstiteljevu, tajno odgrize zubima delić maloga prsta, sakri ga, i pošto se dovoljno pomoli, otide dobivši ono što je želeo.
A kada stiže onaj crni dan, u koji je trebalo nevinu devojku prineti na žrtvu, sleže se narod u gledalište. U određeni čas stiže i otac, vodeći kćer za žrtvu zmiji, a srce mu beše puno molitve k Bogu i nade u Boga. I gle, iziđe iz svoje pećine ona strašna zmija šišteći i sa razjapljenim čeljustima. I uputi se svojoj žrtvi, pripremljenoj devojci, da je proguta, a otac ne otstupaše od ćerke svoje, i neprestano prizivaše u pomoć svevidca i Spasitelja Hrista Boga i njegovog Krstitelja. Kada se zmija približi i razjapi usta što je više mogla, devojčin otac ubaci zmiji u usta delić svetog prsta Krstiteljevog, i zmija odmah pade mrtva. I spase se devojka od ljute smrti. A otac sa suzama radosnicama gromko zahvaljivaše Bogu Spasitelju i njegovom svetom Krstitelju. I ispriča svemu narodu divno i preslavno delo Božje. Narod pak koji beše na gledalištu, videći zmiju mrtvu i devojku živu gde sa ocem hvali Boga, najpre se veoma začudi i prenerazi pred tako slavnim čudom, pa zatim udari u radost i jednodušno proslavi jedinog istinitog Boga koji na visinama živi i na smirene pogleda. I to bi praznik i veliko veselje za sve Antiohijce, jer vrlo veliki broj neznabožaca pridruži se hrišćanima, poverovavši u Hrista Boga. A na onom mestu, gde se dogodi ovo slavno čudo, podigoše divnu i ogromnu crkvu u ime svetog Jovana Krstitelja.
A priča se i ovo, da na Krstovdan arhijerej podizaše i tu česnu ruku Krstiteljevu, i ona se nekad pružala, a nekad savijala. I time pokazivala da li će biti godina rodna ili nerodna. Jer kada se pružala, sve je izobilno rađalo: i njive, i vinogradi, i gradine, i voćnjaci. A kada se savijala, bivala je nerodica, i glad je nastupala.
Kada po popuštenju Božjem za grehe naše Agarjani nagrnuše, i zauzeše i Antiohiju. i sve njene pokrajine, i zavladaše njima, tada ova skupocena riznica, česna ruka svetog velikog Jovana Krstitelja, beše kao u ropstvu. A blagočestivi hrišćanski carevi veliki trud ulagahu, kako bi tu česnu ruku istrgli ispod agarjanske vlasti i preneli u svoj carstvujući grad, ali ne uspeše ostvariti svoju želju. Jer je ne mogahu ni zlatom otkupiti, niti na koji drugi način otuda dobaviti. Tek za carovanja porfirorodnog Konstantina VII i Romana, taj dar, skupoceniji od svih zemaljskih blaga, bi podaren na ovaj način. Đakonu nekom u Antiohiji, Jovu, po Božjem nadahnuću dođe misao, da svetu ruku Krstiteljevu odnese iz agarjanske države u hrišćansku zemlju koja svetli pobožnošću. A ta sveta ruka ležaše u prekrasnom antiohijskom hramu svetog apostola Petra. Jov dakle udesi da bude pri toj crkvi, i sprijatelji se sa crkvenim rizničarem, da bi lakše mogao izvesti svoj plan. Mnogo puta je pokušavao da rizničara pridobije za svoj plan, ali on ne pristajaše. Tada Jov postupi ovako: spremi bogatu večeru, pozva rizničara, ugosti ga i dobro napi. I kad ovaj tvrdo zaspa, Jov ode krišom u crkvu, otvori kivot, uze ruku Krstiteljevu, i sakri je kod sebe. A sutradan ustade od spavanja rizničar, i ne saznade šta je urađeno. Za to pak vreme Jov ode iz Antiohije sa česnom rukom, i žurno putovaše ka granicama hrišćanskog carstva, bojeći se da Antiohija i neznabožačke vlasti ne saznadu da je sveta ruka odnesena, i da ne pođu u poteru za njim. I on, čuvan Bogom i štićen molitvama svetog Krstitelja, ubrzo stiže zdrav i bez smetnje u hrišćansko carstvo. A kad dođe u Halkidon obelodani tajnu svoju: pokaza vernima beskrajno skupoceno blago što je iz Antiohije doneo. I odmah izvestiše o tome blagočestive careve. A kad oni tako dobru vest neočekivano čuše, ispuniše se neiskazane radosti. I smesta svoju carsku lađu sa presvetim Patrijarhom i nekolicinom uglednih senatora poslaše u Halkidon, da sretnu Krstiteljevu ruku i česno donesu u carski grad. A kad se lađa vraćaše iz Halkidona sa svetom rukom, koju sam Patrijarh na rukama svojim nosaše, iziđoše carevi i sav narod na obalu, kao da samog svetog Krstitelja koji nevidljivo dolazi s neba susreću. I pošto se kako treba svesrdno pokloniše česnoj ruci i s ljubavlju je celivaše, oni je sa psalmima i pesmama, i sa svećama i kadionicama, prenesoše, i položiše u crkvi koja beše u carskim dvorima. Ovo prenošenje svete ruke Krstiteljeve dogodi se uoči samog svetog Bogojavljenja pred osvećenje vode. I otpraznovan bi taj praznik, a za njim sabor Krstiteljev sa velikom radošću, u čast česnog proroka svetog Jovana Krstitelja, a y slavu samog u Trojici Boga, koga svi slavimo i kome se klanjamo vavek, amin.
