Дугогодишњу жељу да пешице пређу пут од Косовске Митровице до манастира Острог двојица другова Славко Максимовић (29) из Косовске Митровице и Александар Недељковић (28) из Бањске код Звечана су коначно остварили. Пут дуг 320 километара прешли су за само осам дана и 28. августа, на празник, Велику Госпојину, стигли у светињу Светог Василија Острошког.
– Жеља постоји већ годинама, али ми је последњих месеци то све више било у мислима. Предложио сам Славку који је без размишљања прихватио и о свему смо се брзо договорили. Припреме су трајале кратко, јер смо од самог почетка веровали да ћемо уз Божију помоћ и заштиту Светог Василија стићи до циља – започиње причу за “Новости” Александар Недељковић.
На пут самоспознаје и обожења кренули су опремљени шатором, резервним патикама, одећом и најосновнијим потрепштинама у ранцима чија је тежина прелазила 30 килограма. Прва станица била је надомак административног прелаза Брњак, где су у шатору преноћили, а онда раном зором наставили даље.
– Прелазили смо у просеку по 40 километара. Устајали смо у четири сата и уз повремене паузе за одмор и оброке пешачили све до мрака. Било је потешкоћа, али смо бодрили један другог и успевали да превазиђемо све недаће, којих на сву срећу није било много. Готово свакодневно смо се питали да ли у ранцу имамо нешто сувишно што смо понели, али на то питање и данас немамо одговор – говоре кроз осмех ови весели младићи, на које су поносни сви који их познају.
Умор и повреде од жуљева надјачао је утисак о доброти људи које су током пута упознали.
– У Рожају нас је примио један човек и пустио да преспавамо, јер је падала јака киша. Испред мотела “Локва” упознали смо Величка Осмајлића из Берана који нам је уступио своју топлу собу, послужио своју вечеру, а он отишао гладан да спава у хладну собу. У знак захвалности поклонили смо му икону из манастира Бањска. Посебно драги и гостопримљиви били су у дому Игора Ћировића, у селу Краље надомак Андријевице. Поред топле постеље и богате вечере доживели смо и посебно поштовање које су нам Игор и његови укућани исказали. У знак захвалности поклонио сам му нож који смо понели за наше потребе, а у његовом оку заискрила је суза – каже Славко и још једном захваљује свима који су им на било који начин помогли да ово своје прво ходочашће са успехом окончају.
– Последњег дана смо остали без воде и километрима ишли надајући се да ћемо да наиђемо на неки извор. После неколико сати пешачења испред нас се указао натпис на којем је писало “вода” и стрелица куда треба ићи до ње. Кренули смо, пратили упутства, али је извор пресушио. Мислили смо да нећемо моћи даље јер смо већ били на крају снаге. Нека чудна воља повела нас је напред, а недуго затим испред нас, готово ниоткуда, створила се сеоска продавница. На столу испред радње свеже убране шљиве и хладна изворска вода. Узалудно смо тражили неког коме ћемо се обратити за дозволу да се послужимо, па смо то учинили без дозволе, а новац смо оставили у чинији у којој су биле шљиве. То нам је повратило снагу и окрепило нас – препричавају за наш лист Славко и Ацо.
Подухват својих другова са великом радошћу примили су они са којима проводе највише времена. У просторијама Културног склоништа “Бес(и)мисао” приређен им је дочек, а они су се свима захвалили иконицама и сувенирама из острошке светиње.
МОЛИТВА
ИАКО нису планирали, Славко и Александар стигли су у манастир Острог на Велику Госпојину, а њихов подухват са одушевљењем су прихватили и монаси из ове светиње. Након окрепљења, провели су их до моштију Светог Василија Острошког, где им је прочитана молитва.
СВУДА ПОДРШКА
ВОДУ, храну, подршку, али и савете куда и како даље добијали су кажу, готово на сваком месту. Посебно су људи били одушевљени када кажу да долазе са Косова и Метохије. Верују да су добијали неку чудну моћ која их је вукла да иду напред и кад је било најтеже.
Извор: Вечерње новости
