На празник Св. пророка Јеремије и Св. Панарета, у цркви Свете Тројице (Доњи манастир Острог) одслужена је Света Литургија. Началствовао је протосинђел Павле, а саслуживали су му јеромонах Сергије, јеромонах Панарет и јерођакон Зосима. Присуствовао је велики број вјерника који су се на крају Литургије причестили. Сабрату манастира јеромонаху Панарету је данас имендан. У то име је пререзан славски колач, а у славу Св. Панарета чије име он носи. О. Павле се на крају обратио вјерницима, говорећи о подвигу монаштва и замолио о. Панарета да нешто каже о житију Св. Панарета о коме се мало зна.
Ријеч о. Панарета о житију Светог Панарета:
Свети Панарет, који је мало познат у нашем народу и о коме се мало зна, био је родом са Кипра. Рођен је у малом рибарском насељу близу апостолскога града Пафа 1701. године. Побожан од малена, отишао је у манастир када је имао свега четрнаест година. Први манастир у коме је био налазио се недалеко од његове куће, где је игуман био његов стриц. У послушању је провео 40 година обнављајући како цркве и грађевине манастирске, тако и духовни живот кипарске Цркве. Данас га са правом називају обновитљем духовног и монашког живота на Кипру. У 54. години свога живота произведен је једногласном одлуком Светога сабора кипарске Цркве за њенога поглавара (Архиепископа, са седиштем у граду Пафу). Подвижник како у манастиру, тако и у епископству, Св. Панарет не само да није умањио подвиге првобитне ревностви него их је напротив умножио. Увек насмејанога и ведрога лица дане је проводио извршавајући административне и пастирске дужности епископске службе, док би ноћи проводио у непрестаној молитви, читању Псалтира, созерцању и прављењу мноштва великих поклона(метанија). Особито се упражњавао у практиковању умно срдачне молитве ”Господе Исусе Христе помилуј ме” удостојавајући се различитих Божанствених посета. Молитвеник, испосник, прозорљивац и Чудотворац још за живота, Св. Панарет је имао и особит тајни подвиг ношења гвоздених верига на своме телу. Од многобројних чуда које је чинио како за живота, тако и после смрти, поменућемо само неке од њих. Наиме, убрзо након доласка на место Архиепископа кипарске Цркве градоначелник града Пафа нахушкан демонском завишћу окомио се на Светога пастира. Понижавања, увреде и клевете упућивао му је у свим могућим приликама: на трговима, у црквама, на банкетима. У свим тим околностима Св. архипастир му никад није одговарао ни реч, већ би трпељиво и смирено подносио слабост свога ближњега. Ипак уочивши да датој особи није на корист толико ћутање, јер се није исправљао, једном приликом док се светитељ враћао из цркве у Архиепископију градоначелник је пролазио поред њега и по свом устаљеном обичају почео да понижава Архијереја како је тобоже лицемер. У том моменту светитељ се окренуо према њему и строгим лицем и речима рекао му: ”Умукни”! и гле чуда градоначелник је онемео. Мада су му многи долоазили са молбом да врати говор пострадаломе Архиепископ је био неумољив. Након годину дана сам владика је позвао градоначелника и помоливши се над његовом главом и закрстивши га исти је проговорио.
Последње дане свога живота Архиепископ је провео у постељи трпељиво подносећи болест. Поред њега као каква помоћ био је само његов лични ђакон, који се бринуо за његове најнеопходније потребе, указујући му негу и пажњу. Једном приликом, неколико дана пре његовог блаженог представљења, Св. Панарет га је позвао и рекао му да хитно иде на градско пристаниште где ће наћи брод на коме ће бити један од Митрополита неке малоазијске цркве (ословивши тог Митрополита по имену) и да му каже да га Архиепископ зове да дође код њега како би видео славу Господњу. Ђакон га је саслушао, али није обраћао пажњу на његове речи јер је мислио да он то говори у бунилу. Мало касније Светитељ је поновио ђакону исте речи, међутим овај се опет оглушио о њих. Поподне Св. Панарет му је и по трећи пут рекао исте речи и питао га да ли је био на пристаништу. Ђакон је одговорио одречно, али на инсистирање епископа овај пут ђакон је пошао. Док се приближавао пристаништу, угледао је једну велику лађу како пристаје и пришао јој да се распита ”има ли на њој можда неко од свештених лица”. У том моменту обратио му се један епископ са питањем може ли нешто да му помогне. Сазнавши за његово име, ђакон се обрадовао и рекао му како га је Архиепископ послао да га позове код њега у Архиепископију. Митрополит се зачудио позиву с обзиром да нико није знао за његов долазак и да су они по нужди пристали у град Паф путујући у Јерусалим, како би се склонили од буре која је претила да се подигне.
Дошавши код светитеља Митрополит се веома обрадовао угледавши га. Провевши у разговору неколико сати, Св. Панарет га је замолио да остане код њега и сутра, како би му помогао у нечему и видео славу Господњу. То исто вече Св. Панарет се преставио, а дотични Митрополит му је одржао опело удививши се прозорљивости Архијереја. На самом дану парастоса док је Светитељ лежао у своме ћивоту на средини цркве, многи из града и околних места притицали су му да се опросте са њим и узму последњи благослов. Свеврлински епископ љубећи своју паству и бринући о њој и по својој смрти том приликом је исцелио, на сами додир његовог светог тела, једнога човека од слепила и једнога човека од непокретности (проходао је). Због мноштва поклоника и ходочасника који су свакодневно притицали његовом кивоту, света кипарска Црква одлучила је само након две године од упокојења да га канонизује за Светитеља. У 19. веку због бојазни од Турака, који су хтели да запале његове свете и нетрулежне мошти и на тај начин угасе сваку наду на слободу и родољубље, епископ града Пафа одлучио је да његово тело премести из Саборног Храма Св. Георгија у оближњи звоник и тамо их похранивши зазида. На овоме месту почивају и дан данас. Вериге које је Св. Панарет носио изломљене су тако да се један део њих чува на Кипру, други део у Манастиру Ватопеду и трећи део у Ман. Дионисијату на Светој Гори. Оне миомиришу и дан данас и много људи се исцељује после њиховог целивања. На Кипру се Св. Панарет и Св. Лазар Четвородневни сматрају за највеће и најзначајније Светитеље овога народа и ове помесне Цркве.
